„Kihnula sam, neki muškarac je rekao 'Nazdravlje'. To nisam želela. Kakva svinja! #MeToo“ – tako je glasio jedan od brojnih pokušaja ironije na Tviteru ovih dana. Drugi tviteraš pita: „Kako da znam da li će se žena obradovati komplimentu ili će se prodrati #MeToo?“ Ili: „Konačno je vreme da popričamo o feminističkom seksizmu. I seksualnom uznemiravanju od strane žena. #MeToo # YouToo.“

Tviter je, a kako drugačije, podeljen. Jedni cinično ublažavaju problem, drugi su sada još nesigurniji da li da reaguju na kampanju #MeToo koju je pokrenula Alisa Milano. To pokazuje da se muški svet oseća izazvanim, ili barem oseća da treba da odgovori. To potvrđuju i kampanje poput #IDidThat ili #Iregret u kojima muškarci izveštavaju da su učestvovali u seksualnom napastvovanju.

U tom rasponu refleksivnog odjeka postavlja se pitanje: postoji li nešto između dva ekstrema? Ima li mesta za kratak razgovor o granicama ponašanja bez upiranja prstom u druge ili zakopavanja u frontove rodnih stereotipa? Bez neophodnosti da se smesta ubaci u matricu počinilac-žrtva?

Treba primetiti da se ovde ne radi o seksualnom nasilju, makar ne u prvoj liniji. Više se radi o sivoj zoni između flerta i maltretiranja. Radi se o neukusnim komentarima i nametljivom nabacivanju. Nije takva forma seksizma vidljiva od heštaga #MeToo – nju može da vidi i doživi svako, svakog dana. Poenta je da se seksualno napastvovanje prepozna kao takvo i da se umeša, da se spreči.

U stvarima seksizma se ništa neće mrdnuti sve dok muškarci misle da je normalno kada jedan od ortaka u klubu bez pitanja dohvati neku ženu, sve dok se svi smeju dosetki o zadnjici neke koleginice – i sve dok ja kao žena s osećajem krivice razmišljam da li da obučem kratku suknju ili duboki dekolte. Onda je samo pitanje kada će sledi heštag postati viralan. I posle kratkog talasa ogorčenja sve će ponovo zamreti.

Tako se ništa ne menja. Niti žene između žena i muškaraca, niti u samom muškom društvu. Traženi „odnos sa poštovanjem“ ostaje apstrakcija. Pri tome bi bilo dovoljno jednostavno: „Hej, ne sviđa mi se kako si dobacivao ovoj ženi malopre.“ Pokazati granice i braniti ih. Jer često napadima ne vodi nesigurnost oko toga gde su granice, naprotiv – većina tačno zna kada je prešla granicu pa ipak to čini. Tim bolje ako neko posmatra sa strane i otvoreno se umeša.

Istovremeno možemo pričati o tome kakvu ulogu igra naše shvatanje žene i muškarca, ženstvenog i muževnog. U kojoj meri možda kao normalno važi da se njoj ili njemu obraćamo na određeni način po devizi: „Muškarac ne pita, muškarac uzima.“ Rasprava o tim mustrama je prvi korak ka promeni.

Seksizam je simptom za nakaradni odnos polova, ustaljene rodne uloge i ponašanje koje one podrazumevaju. Seksizam je svakodnevni društveni problem. Neretko ishoduje seksualnim nasiljem. Kako bismo se protiv njega borili, moramo prvo da ga pojmimo kao problem. To je i cilj kampanje #MeToo. Ako se sudi prema reakcijama na Tviteru, već će i ovaj prvi korak biti problem.

Ali sada, kada je tema došla na sto, mi, žene i muškarci jednako, moramo da se pobrinemo da se raspravi do kraja. I to ne samo u virtuelnom svetu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android