Moderni svet neprestano se menja. Ništa ne nudi oslonac. Upravo tom nepouzdanom modernom u radikalnim promenama bave se Jirgen Habermas i kanadski filozof Čarls Tejlor. Za to im je u utora uveče i dodeljena nagrada „Kluge“, što je u filozofiji pandan za Nobelovu nagradu.

„Naravno da sam radostan zbog tog priznanja koje dobijam kao prvi Nemac. No to nas podstiče i na promišljanje o tome šta se sveukupno može zahvaliti odnosima sa Amerikom. Za moju generaciju, Amerika je, nakon kraja Drugog svetskog rata, imala ne samo politički, već i kulturološki eminentan uticaj“, izjavio je Habermas za DW nakon dodele nagrade u Vašingtonu. Od sredine šezdesetih godina prošlog veka, Habermas je gostujući profesor na američkim univerzitetima. Dobijanjem nagrade „Kluge“ zatvara se krug njegovog delovanja u SAD: „Profesionalno, ali i lično, stekao sam brojne prijatelje. Normalno je da najbliže kolege, od kojih najčešće učite, imate kod kuće. Ja ovde u SAD imam u najmanju ruku isti broj, zaista upečatljivih kolega, od kojih sam mnogo naučio.“

Centar „Džon V. Kluge“, koji deluje u okviru vašingtonske Kongresne biblioteke, nagradu „Kluge“ dodeljuje od 2003. godine s ciljem da pruži podsticaj misliocima sa područja za koja se Nobelova nagrada ne dodeljuje. Među dosadašnje dobitnike spadaju indijska istoričarka Romila Tapar, francuski filozof Pol Riker i bivši brazilski predsednik Fernando Enrike Kardozo. „Podsticaj“ pri tome nije preterivanje: aktuelni dobitnik nagrade dobija milion i po dolara – što je više nego što dobijaju laureati Nobelove nagrade. Ove godine će, dakle, novac biti podeljen.

Od prodavca cipela, preko investitora, do mecene

Sve je zapravo počelo u nemačkom gradu Kemnicu. Tamo je rođen i odrastao Džon Verner Kluge. Rođen je kao Johan Kluge, sin inženjera. Nakon što je njegov otac izgubio život u Prvom svetskom ratu, majka mu se udala za muškarca koji je bio polu Nemac i polu Amerikanac. Nakon toga su se preselili u Detroit, a Johan je postao Džon. Kluge je radio kao prodavac cipela i napredovao do šefova. Kao biznismen, je kasnije investirao u prehrambenu industriju i u medije. Brojne televizijske i radio stanice pripadale su njegovom preduzeću „Metromedija“ koje je kasnije delimično kupio medijski mogul Rupert Merdok. Devedesetih godina Kluge se istakao kao mecena, a 2000. godine, deset godina uoči smrti, donirao je 60 miliona američkih dolara Kongresnoj biblioteci (nacionalnoj biblioteci SAD, prim. red). Iz tog fonda dodeljena je nagrada Habermasu i Tejloru.

Habermas i njegova „teorija komunikativnog delovanja“

Habermas je rođen 1929. godine u Diseldorfu, studirao je u Getingenu i Bonu. Od 1956. godine radi na Frankfurtskom institutu za socijalna istraživanja. Ta novolevičarska fabrika ideja, inspirirala je proteste šezdesetosmaškog pokreta za građanska prava koji je u političkom smislu takođe bio levo orijentisan. U svom životnom delu bavi se pre svega javnim prostorom: U tom prostoru se, prema Habermasu, odvija razumno upravljana komunikacija, koja društvo održava zajedno.

Čarls Tejlor (84), kanadski filozof sa kojima Habermas deli nagradu, ide još jedan korak dalje: to ne zahteva samo pričanje, već aktivno uključivanje svakog pojedinca u njegovu društvenu mrežu. U „moderni bez oslonca“, Tejlor upozorava na to da postoji „nedostatak zajedničkog življenja humanosti“. Teorije oba filozofa donose „uverljivo razumevanje pojedinaca i njegovih socijalnih veza“, rekao je Džems H. Bilington, direktor Kongresne biblioteke, obrazlažući razloge za dodeljivanje nagrade toj dvojici filozofa.

Ipak, oni nisu dobili nagradu samo za svoje teze. Bilington je pohvalio obojicu filozofa zbog njihovih „političkih i moralnih perspektiva sa filozofskom dubinom“. Čarsl Tejlor postao je poznat 1975. godine zahvaljujući svojoj raspravi na 800 stranica o nemačkom filozofu Georgu Vilhelmu Fridrihu Hegelu. Ipak, on je uvek uspevao da „piše razumljivo i za laike o samoodređenju, slobodi, spiritualnosti i vezi između prirodnih i duhovnih nauka“, rekao je Bilington. Tejlor je više puta bio kandidat socijaldemokratske Nove demokratske partije u Kanadi i nije prezao od javnih rasprava.

Habermas se i sa 86 godina još uvek rado uključuje u javne diskusije. U razgovoru za DW naglasio je svoj posebni filozofski pogled na aktuelni odnos prema izbeglicama u Evropi: „Pravo na azil je ljudsko pravo i svako ko zatraži politički azil trebalo bi da dobije fer tretman, a u slučaju potrebe i da bude primljen sa svim konsekvencama.“ U Evropi su, kaže, prespavali krizu koja je „počela odavno“. Nemačka i Francuska trebalo je da odavno formiraju zajedničku evropsku politiku, koja je morala da vodi i ka saradnji i politici prema izbeglicama, kaže Habermas. Istodobno Habermas, koji nikako nije štedljiv u svojoj kritici prema kursu nemačke vlade, blagonaklono gleda na poslednje reakcije kada je reč o izbegličkoj krizi. „Godinama nisam bio toliko zadovoljan vladom u Nemačkoj, kao od kraja septembra.“

Teodor Adorno, Habermasov filozofski mentor, rekao je jednom da nema strah od dobrovoljno izabrane izolacije mislilaca, jer se mislilac mora povući u utočište koje mu pruža distancu. Habermas je pod Adornovim vođstvom radio u Frankfurtskom institutu za socijalna istraživanja, ali je tu izolaciju često napuštao i uključivao se u svakodnevnu politiku.

Stav o vojnim intervencijama

Godine 1999, Habermas je stao u odbranu sporne intervencije NATO na Kosovu rekavši sledeće: „Ako nikako drugačije ne ide, onda demokratski susedi moraju da ponude međunarodno-pravno legitimnu, neophodnu pomoć.“ To mišljenje iz 99', on danas kada je reč o Asadovom režimu u Siriji, i s obzirom na iskustva iz proteklih 16 godina, ne može da zastupa na isti nčin bez „dužeg razmišljanja“. „Vojne intervencije u Iraku, Avganistanu, ali i na Maliju i u Libiji, pokazale su nam da sile koje intervenišu nisu spremne da pomognu u obavezama koje iz toga proističu – dakle u pomoći u izgradnju državnih struktura u tim zemljama što traje decenijama. Sada imamo iskustvo da te intervencije u pogođenim zemljama odnose najčešće pogoršavaju, umesto da ih poboljšavaju.“

Habermas kaže da se saglasio za intervenciju NATO na Kosovu „sa mnogo ali“ – ali da se to brzo zaboravilo. „Filozofi su oprezni“, kaže Habermas. I filozofi pokušavaju da otvore put za nove generacije filozofije. Deo novca od nagrade bi, kako je rekao za DW, trebalo da bude usmeren u nagradu za mlade filozofe koju je on ustanovio na Univerzitetu u Frankfurtu – dakle tamo gde je i sam stekao mnoge od svojih akademskih zasluga.