Bliži se kraj marta kada bi Velika Britanija trebalo da napusti Evropsku uniju, sa ili bez dogovora. Nakon što je parlament u Londonu odbio ugovor koji je Vlada Tereze Mej ispregovarala sa Briselom, konzervativci su ipak iskazali poverenje premijerki kako bi sprečili nove izbore i verovatni dolazak laburista Džeremija Korbina na vlast.

Drama se izgleda bliži raspletu, ali niko nema pojma kako će on izgledati niti šta bi moglo da se promeni do kraja januara kada će Donji dom parlamenta opet glasati na istu temu. U rovovskoj borbi su ukopani oni koji bi Bregzit uz dogovor sa EU, oni koji bi tvrdi Bregzit bez ikakvog dila i oni koji ne bi nikakav Bregzit već hoće novi referendum o ostanku u Uniji.

Dok se Ujedinjeno Kraljevstvo zabavlja tom temom, nemačka štampa se u vikend-izdanjima vraća na osnovno pitanje – da li je raspisivanje prvog referenduma bilo greška?

„Previše direktne demokratije“ šteti otvorenim društvima, piše tako Zidojče cajtung. „Protivnici EU su pobedili na referendumu zahvaljujući lažima, histeriji i apelima na nacionalne vlažne snove. Veoma složeno pitanje kako Velika Britanija treba da živi sa Evropom prepušteno je brzinskoj odluci naroda koji je velikim delom nedovoljno informisan. Sada je zemlja podeljena, a zajedništvo Kraljevstva ugroženo. Cenu Bregzita platiće oni za čije se dobro protivnici EU tobože bore – 'obični ljudi'“, piše ugledni minhenski list.

Levičarski Tagescajtung tumači celu stvar kao „engleski nacionalistički projekat“. „Samo osam odsto Škota i sedam odsto Velšana nalazi da EU ima veliki uticaj na njihove živote. Slično izgleda u drugim zemljama EU. Ali u Engleskoj to misli 31 odsto ljudi – to je posledica dugog propagandnog rata koji vodi posebno medijski mogul Rupert Mardok. Na pitanje zašto tako odlučno odbacuje EU, on je jednom navodno rekao da londonska vlada pred njim pada na kolena dok ga Brisel ignoriše. Zatim je demantovao da je tako rekao. Mardokovi engleski listovi ipak nisu nimalo oklevali da izmišljaju priče kojima se navodno dokazuje da se Brisel petlja u život svakog Engleza.“

Oberhesiše prese (Marburg) piše: „Natezanje na Ostrvu nije politika, to je bankrot, to je šamar u lice građanima na obe strane Lamanša. Neodgovorno prema onima koji su svoj glas za izlazak iz EU dali u nadi u nezavisnu, ali funkcionalnu zemlju. Neodgovorno prema onima koji sasvim konkretno ispaštaju zbog izlaska iz EU jer ga ne žele, jer im donosi nevolje. Ili prema onima koji su slobodno kretanje u Evropi iskoristili da rade, žive ili vode poslove van Ostrva.“

Diseldorfski Rajniše post piše: „I za Bregzit je vladao princip nade. Ljudi su verovali da će Britanci nekako ipak naći način da spreče najgore. Ovih dana pak sazreva saznanje da otrovni koktel tvrdoglavosti, nesposobnosti i cinizma u Londonu može zbilja dovesti do toga da Velika Britanija 29. marta sklizne u neuređeno napuštanje EU – sa teškim posledicama po celu Evropu. Ipak, EU ne sme sada da napravi grešku i izda svoju liniju zbog razumljivog straha od haotičnog Bregzita. Naravno da raste pritisak posebno iz privrede da se u poslednji čas načine novi ustupci Britancima. Ali za to praktično nema prostora.“

List Manhajmer morgen povlači paralele između stanja u Britaniji i SAD. „Nesposobnost vođa da prevaziđu društvene rovove ne treba da bude povod za zluradost. Bez sposobnosti za kompromis imamo katastrofu u usporenom snimku. Mej i Tramp vode svoje velike demokratije nazad ka ostrvskim, izolovanim politikama kakve su ove zemlje bile pre nego što su postale velike. Povlačenje u populističke mišje rupe stvara vakuum koje će spremno iskoristiti nadolazeće sile poput Kine i cinični režimi poput onog u Rusiji.“

priredio Nemanja Rujević

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android