„Stranac koji u Nemačkoj zatraži zaštitu od progona, mora da se prijavi kao potražilac azila. Pri tom na nekom od prihvatnih centara mora lično da se pojavi. Sledeći korak jeste podnošenje zahteva za azil“. Ovako Savezni ured za migracije i izbjeglice (BAMF) objašnjava proces prijavljivanja izbeglica i podnošenja zahteva za azil u Nemačkoj. Međutim, to je puka teorija. Nemačku granicu je u najvećem izbegličkom talasu dnevno, i to nekontrolisano, prelazilo više od 10.000 ljudi. Granicu i danas dnevno prelazi više hiljada izbeglica. Zamenik šefa nemačke policije Jerg Radek, kaže da pod takvim okolnostima savezna policija često može da registruje samo 10 do 20 odsto nedozvoljenih ulazaka u zemlju, a da se i ne govori o prelasku tzv. „zelene granice“.

Mnogim izbeglicama se, nakon prelaska granice, gubi svaki trag. Uglavnom odlaze u gradove po svom izboru i tamo se kasnije prijavljuju u uredima za strance. Međutim, retki su slučajevi da se izbeglice uopšte ne prijave. Naime, ako izbeglica nije registrovana, onda nema ni pravo na bilo kakvu pomoć. Isto tako, bez prijave ne može ni da počne proces dobijanja azila na osnovu kojeg izbeglice imaju pravo boravka u Nemačkoj.

Mehmet Ata, portparol BAMF-a, izjavio je za DW da „do podnošenja zahteva za azil nije isključeno prijavljivanje na više različitih mesta“. Jerg Radek kritikuje to što su lični podaci izbeglica u institucijama s kojim potražioci azila normalno prvo stupe u kontakt – a to su savezna i pokrajinska policija i uredi za strance – pogrešni ili nepotpuni. „Osnovni problem“ u Nemačkoj jeste i to što su „nedozvoljeni ulasci“ u nadležnosti savezne policije, a „nedozvoljeni boravak“ u nadležnosti pokrajinske policije. „Ne postoji centralno mesto koje će i jednima i drugima olakšati posao“, kaže Radek.

Zagonetka?

Savezni ured za migracije i izbjeglice ističe da se, nakon prijavljivanja potražioca azila, „njegovi lični podaci upoređuju s osobama koje su već podnele zahtev za azil kod saveznog ureda, kao i podacima u Centralnom registru stranaca. Osim toga, Savezni ured za borbu protiv kriminala proverava otiske prstiju. Pri tom se ti podaci upoređuju s podacima iz čitave Evrope. „Na taj način, BAMF može da dođe do informacije da li je neka osoba podnela više zahteva za azil u Nemačkoj ili unutar EU“, objašnjava Ata za Dojče vele.

To da ni u Nemačkoj, niti unutar Evropske unije, upoređivanje podataka očigledno ne funkcioniše, pokazuje primer atentatora iz Pariza. Karl Kop, evropski referent organizacije „Za azil“ (Pro Asyl), izjavio je za DW da je taj slučaj „iznenađujući i iritirajući“. „To kako je moglo da dođe do toga je zagonetka“, izjavio je Kop i dodao da je u poslednje vreme bilo dosta haotično. Radek takođe ukazuje na to da postoji razmena podataka o podnosiocima zahteva za azil, ali i dodaje da „međutim, na nivou EU, ne postoji razmena podataka o ilegalnim migrantima“. Ukoliko nemačka savezna policija utvrdi da je izbeglica na nedozvoljen način prešla granicu, ona ne može da utvrdi da li je ta osoba već prešla grčko-tursku granicu. Takva provera još ne postoji“, kaže Radek.

Proces obrade zahteva za azil uprkos zatvorske kazne

Atentator iz Pariza je, pored toga što je podneo zahteve za azil u nekoliko evropskih država i kod policije bio prijavljen sa više različitih imena, u Nemačkoj kratko boravio u zatvoru zbog nasilja i opojnih droga. Prema rečima Ate „pravo na azil i zaštita izbeglica mogu biti prekinuti ako je stranac zbog zločina, posebno teškog prekršaja, osuđen na najmanje tri godine zatvora“. Osim toga, Savezni ured mora da utvrdi da će ta osoba i dalje da predstavlja opasnost.

Koliko se pojedine zemlje-članice EU različito odnose prema istom potražiocu azila, pokazuje i to da je on još 2011. godine u Rumuniji podneo zahtev za azil. Rumunija ga je, prema navodima iz Bukurešta, ocenila kao „opasnu“ osobu i pod pratnjom deportovala u rodni Tunis.

Jerg Radek iz tog slučaja izvlači sledeću lekciju: „Potrebna nam je mnogo bolja saradnja na evropskom nivou, ali i unutar Nemačke“, pre svega kada se radi o nedozvoljenom ulasku u zemlju i boravku. To je pre svega važno u slučajevima kada Švedska i Danska naveliko sa svoje granice vrate migrante bez ličnih dokumenata. Ti ljudi posle toga ostaju u Nemačkoj. „Nakon toga, mi moramo da znamo gde ti ljudi borave kako bi mogli da ih prisilno vratimo“. Radek smatra da nemačke vlasti moraju da budu svesne tog problema i čini se da ga je nemačka vlada prepoznala. Moglo bi se očekivati da, nakon planiranog uvođenja jedinstvene iskaznice za izbeglice i zbog bolje razmene podataka, više neće dolaziti do višestrukih registracija.