Do poslednjeg dana ostao je čovek jasnih reči. Bez obzira na to (ili upravo zbog toga?) bio je cenjen kao retko koji drugi političar. U anketama je redovno osvajao titulu najpopularnijeg političara među mlađim generacijama – uprkos tome što je bio tvrdoglav i nepopustljiv.

U jeku evropske dužničke i finansijske krize, novinari su ga u jednom TV-intervjuu upitali šta misli o kriznom menadžmentu kancelarke Angele Merkel. On je odgovorio: „Moram dugo da oklevam pre nego što mi padne na pamet nekakav diplomatski odgovor.“ Helmut Šmit nije se libio da otvoreno kaže ono što misli. „Političari kažu najpre jedno, a onda nešto drugo“, to je jedna od njegovih tipičnih misli. Nakon što se povukao iz aktivne politike, Šmit je vrlo rado i oštro komentarisao aktuelna zbivanja – na primer o situaciji u kojoj je Nemačka: „Nemačka je usred ovog malog kontinenta u usranom stanju.“ O politici Evropske unije prema Ukrajini? „Geopolitičke detinjarije.“ O Baraku Obami kao velikom predsedniku? „Ne bih to potpisao.“

Bez kompromisa sa teroristima

Kada se pomene Šmit mnogi Nemci najpre se sećaju čoveka koji se u jesen 1977. odlučno suprotstavio terorizmu grupe RAF. U to vreme on je dosegao vrhunac, nakon otmica Hans-Martina Šlejera, predsednika Udruženja nemačkih poslodavaca i Lufthanzinog aviona u somalskom glavnom gradu Mogadišuu. Pripadnici RAF-a pokušali su da tako oslobode svoje članove iz nemačkih zatvora, ali Helmut Šmit nije popustio.

Tada je želeo da „dokaže sposobnost države da zaštiti svoje građane od opasnosti“ – kako je kasnije objasnio svoje dosledno držanje. Važnije od svega bilo mu je da građani ne izgube poverenje u zaštitničku ulogu države: „To je značilo da teroriste ne puštamo na slobodu“. Šmit je naredio sprovođenje izuzetno riskantne akcije oslobađanja otetog aviona Lufthanze. Akciju je izvela jedna specijalna jedinica snaga bezbednosti. Šmit je bio spreman da se povuče s dužnosti kancelara da su u toj akciji poginuli i taoci – tako se kasnije moglo čuti. Bio je to vrhunac njegove političke karijere, koja je počela godinu dana nakon završetka Drugog svetskog rata, kada se učlanio u Socijaldemokratsku stranku (SPD).

Brzi uspon

Već kao šef policije u svom rodnom Hamburgu, stekao je ugled sposobnog menadžera u kriznim situacijama. Nakon što je 1962. Hamburg pogodila katastrofalna poplava, Šmit je brzo i odlučno na teren poslao Nemačku vojsku (Bundesver).

Usledio je brz uspon na političkoj lestvici Savezne Republike Nemačke. Godine 1964. Šmit je najpre postao poslaničkog kluba SPD-a, a nakon formiranja prve koalicione između SPD-a i FDP-a (liberali)m tadašnji savezni kancelar Vili Brant imenovao ga je 1969. za ministra unutrašnjih poslova. Autoritet Helmuta Šmita kao stručnjaka za pitanja bezbednosti je rastao.

Nakon što se Brant 1974. povukao sa kancelarke dužnosti zbog špijunske „afere Gijom“, njegov logični naslednik bio je Helmut Šmit. Kako je kasnije priznao u jednom TV-intervjuu, od početka je bio svestan da to neće biti jednostavan posao: „Vili Brant je u nemačkom narodu probudio neverovatno velika očekivanja.“ A njih nije bilo moguće ispuniti zbog naftne krize 1973. i recesije koja je usledila.

Čovek dela

Šmit je svejedno odlučno i energično pristupao rešavanju problema, vrlo brzo je stekao glas kao beskompromisni „čovek dela“. To se odražavalo u spektakularnim uspjesima u borbi protiv terorizma (akcija u Mogadišu), ali i u njegovoj istrajnosti i upornosti kad se radilo o privrednim pitanjima. Iako Šmit nije mogao znatnije da poboljša ekonomsku situaciju, u Nemačkoj, ali van nje uskoro je, delimično i u šali, stekao ugled „svetskog ekonomiste“. Nemački birači su mu u svakom slučaju dva puta na saveznim izborima (1976. i 1980.) poklonili poverenje.

Komplikovan odnos

Tokom svih tih godina, odnos prema njegovim socijaldemokratama (SPD) nikada nije bio bez trzavica. Šmit je važio za desnog socijaldemokratu, onoga koji je ponekad znao i da ignoriše stranačke zaključke. Konfrontacija je naročito bila uočljiva krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, kada se radilo o stacioniranju nuklearnih raketa NATO na tlu Savezne Republike Nemačke. Uvereni „transatlantičar“, Šmit je odlučno zagovarao njihovo stacioniranje. Otpor koji se u SPD-u formirao i koji se izrazio na velikim protestima u zemlji, Šmit je nazvao „naivnim“. Onome ko se zalaže za jednostrano razoružanje umesto za ugovore o zagarantovanom (obostranom) razoružanju, „tome moram da kažem da istorijsko iskustvo pokazuje da jednostrana nemoć ni u kom slučaju ne sprečava agresiju premoći“, poručio je on tada svojim političkim protivnicima.

SPD je taj kurs podržao s velikim oklevanjem i svoju poziciju zvanično je promenio nakon što se Šmit 1982. iselio iz kancelarskog ureda. Razlog za to bio je „preokret“ FDP-a, koalicionog partnera socijaldemokrata, koji su promenili „tabor“ i formirali koaliciju sa strankama Unije CDU-CSU. „Preokretom“ je FDP nazvao svoje temeljno preorijentisanje u ekonomskoj i socijalnoj politici. Za Šmita je to bilo neprihvatljivo. Ono što FDP misli time, ocenio je tada, jeste „okretanje leđa demokratskoj socijalnoj državi i prihvatanje društva u kojem se probija laktašenjem“.

Stranac u sopstvenoj stranci

Godinu dana kasnije (1983), Šmit se povlači sa političke scene. Postao je suizdavač nedeljnika „Cajt“ (Die Zeit) i širom sveta držao predavanja o političkim i ekonomskim temama.

Novi čelnici SPD-a bili su mu uglavnom nepoznati. Samo u izuzetnim slučajevima, na primjer 1998. za Gerharda Šredera, bio je spreman da nastupi na predizbornim skupovima socijaldemokrata. Nakon što se dugo nije izjašnjavao o razvoju i vodećim ljudima svoje stranke, Šmit je 2011. iznenadio javnost kada je svom dugogodišnjem partneru u partijama šaha, tadašnjem ministru finansija Peru Štajnbriku, potvrdio da ima sposobnosti potrebne za vršenje kancelarske dužnosti („On to može“). Tu rečenicu izgovorio je neposredno nakon smrti svoje dugogodišnje supruge Loki: „Imao sam utisak da to možda za godinu dana više neću moći da kažem, zato što tada neću biti živ. I rekao sam moju istinu, a ona važi i danas.“

Ubrzo nakon toga, na stranačkom kongresu SPD-a u Berlinu, održao je, prvi put nakon 12 godina, vrlo zapažen govor. Uprkos tome što je dugo bio stranac u sopstvenoj stranci, Helmut Šhmit je do svoje smrti ostao angažovani socijaldemokrata.