„Herero više nisu nemački podanici (…). Unutar nemačkih granica će svaki Herero – sa ili bez oružja, sa ili bez stoke – biti odstreljen. Više ne primam žene i decu, oterajte ih nazad njihovom narodu i dozvolite da se i na njih puca."

To je naredba general-pukovnika Lotara fon Trote koji je 1904. godine poslat da uguši pobunu u koloniji koja se zvanično zvala Nemačka jugozapadna Afrika i nalazila na prostoru današnje Namibije. Trota je eksplicitno rekao da je neophodno „uništiti naciju kao takvu" i u tome je imao podršku cara Vilhelma II.

Pripadnici naroda Herero i Nama, koji su se pridružili ustanku, sistematski su odsecani od izvora vode, ubijani, izgladnjivani u koncentracionim logorima, moreni fizičkim radom. Tako je ubijeno oko 100.000 ljudi. Ovaj zločin se smatra prvim genocidom u 20. veku.

„Pravni smisao"

Sramnu epizodu svoje istorije Nemačka je dugo odbijala da nazove pravim imenom. Ni danas to ne čini jasno i glasno, insistirajući na tumačenju da genocidom mogu biti proglašeni samo masakri počinjeni nakon što je na snagu stupila Konvencija UN o genocidu 1951. Prošlog jula je u jednom zvaničnom dokumentu berlinskog Ministarstva spoljnih poslova navedeno da zločin u Namibiji može biti nazvan genocidom. Vlada je pojasnila da se tu radi o pojmu u „istorijski-političkoj debati", ali ne i u „pravnom smislu".

Takvih pikanterija nije bilo kada je nemački Bundestag prošlog juna osmanlijski pokolj nad Jermenima u jednoj rezoluciji nazvao „genocidom". Još pre toga je predsednik parlamenta Norbert Lamert u autorskom tekstu za nedeljnik Cajt napisao da je nemački pohod protiv naroda Herero bio „rasni rat" i da se mora nazvati genocidom.

Ali ovde su u igri, osim mnogo politike, i pare. Nemačka vlada pokušava već i terminologijom da izbegne moguće zahteve za odštete. Tako je 2014. sa vlastima u Namibiji pokrenut dijalog o „zajedničkom razumevanju prošlosti i produbljivanju saradnje". Ti pregovori još traju, a nemačka strana je u izgled stavila zvanično izvinjenje. Reparacije – nikako.

Tužba u Americi

Predstavnici potomaka žrtava genocida, međutim, nisu za tim pregovaračkim stolom. Zato su presavili tabak i u Njujorku podneli kolektivnu tužbu protiv Nemačke tražeći odštete, kao i učešće u pregovorima Nemačke i Namibije. „Nema garancija da će bilo kakva finansijska pomoć koju Nemačka ponudi Namibiji doći do manjinskih domorodačkih naroda koji su bili direktno oštećeni", rekao je advokat tužbe Ken Mekalion. „Ne može biti dogovora ili poravnjanja bez učešća ovih naroda."

Vekui Rukoro, predvodnik Herera, rekao je da njegov narod neće prihvatiti izvinjenje bez finansijske odštete. Osim ubistava desetine hiljada ljudi, u tužbi se navodi da su nemački kolonisti između 1885. i 1903. prisvojili četvrtinu zemlje koja je pripadala narodima Herero i Nama. Dodaje se da su uz prećutno odobrenje nemačkih oficira silovane žene i devojčice, i stanovništvo primoravano na prinudni rad.

Tužba je podneta u Njujorku prema američkom Zakonu za regulisanje stranih delikata (Alien Tort Statute) donetom 1789. godine. On dopušta da se pred američkim sudovima procesuiraju slučajevi predviđeni američkim građanskim pravom čak i onda kada u delikte nisu umešani američki građani, niti su se oni odigrali na američkom tlu.

 

N.Rujević (po agencijama)