Na relativnu ugroženost nacionalne bezbednosti takvim aktivnostima, hrvatski premijer upozorio je u kontekstu ovogodišnjih zbivanja oko Agrokora, dužnika između ostalog i ruskoj banci Sberbank. Hibridni rat bio je ujedno tema i na sastanku Istočnog partnerstva u Briselu krajem prošle nedelje, na kojem je učestvovao i Plenković, ali i na raspravi saborskog Odbora za unutrašnju politiku i nacionalnu bezbednost.

Zbunjenost u javnom prostoru izazvao je neposredno pre toga izveštaj hrvatske Sigurnosno-obavještajne agencije (SOA) o istom predmetu vezanom uz Agrokor. Kao što su javili mediji, SOA nije našla elemente za tvrdnju da se u Hrvatskoj ili prema njoj vodi hibridni rat. Pretpostavlja se zato da se predsednik Vlade Hrvatske na neki način delom konfrontira sa SOA, ili barem da su njegova i izjava te Agencije u očiglednom neskladu. Tu bi svakako trebalo podsetiti da se pojam hibridnog rata danas učestalo koristi na Zapadu, prvenstveno kao oznaka za neprijateljsko delovanje Rusije koja zbog svojih političkih i ekonomskih ciljeva u inostranstvu plasira određene dezinformacije i realizuje druge propagandne efekte, služeći se medijskim i obaveštajnim sredstvima.

Pomodarstvo

„Hibridni rat je pojam koji se danas koristi pomodarski i nekritički“, ukazuje za DW Mirko Bilandžić sa Odsjeka za sociologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu, stručnjak za međunarodne odnose i nacionalnu bezbednost. On tumači da sam taj izraz kao posebnost – sui generis – postoji zapravo još od libanskog rata 2006. i strategije Hezbolaha prema Izraelu, a podrazumeva kombinaciju konvencionalnog, neregularnog i informacionog ratovanja: „Takvog sukoba u Hrvatskoj i oko nje očigledno nema. No postoji čitav niz tradicionalnih državnih strategija koje se sprovode prema određenim interesnim ciljevima, a pomoću propagandno-psiholoških operacija ili tzv. operacija refleksivne kontrole radi uticaja na proces donošenja nečijih odluka.“

Pričitajte još

- „Najverniji vazal Rusa na Balkanu je Srbija“

- EU zanemaruje problem ruske propagande?

- Meki ruski rat na Balkanu

Prema Bilandžićevom mišljenju i Hrvatska je, još od svojih početaka, meta takvih delovanja različitih aktera. „Logično je zato i da npr. Agrokor, zbog svoje važnosti, predstavlja takav cilj spolja – ne samo Rusiji, već i Bosni i Hercegovini ili Srbiji, ali to još uvek ne podrazumeva hibridni rat. U protivnom bismo imali posla sa simultanom primenom miksa regularnih i nekonvencionalnih, terorističkih i kriminalnih akcija i sredstava. A ovo na šta se cilja, jesu elementi informacionog rata, kao vida specijalnog ratovanja, što je bitno obeležje informaciono-komunikacione ere u kojoj su na sceni informacije, dezinformacije, lažne informacije, obmane i propaganda. Međutim, to ne preduzimaju samo države, već teoretski bilo ko, a naročito velike kompanije. Pa ni mekdonaldizacija nije u suštini ništa do upravo to.“

Unutrašnje pretnje teže od spoljnih

Informacije su moć – kao što smo imali priliku da čujemo od Bilandžića – pa svi žele da imaju takav uticaj, i nemamo posla ni sa čim novim. „Nov je samo kontekst u kojem se daje poseban značaj nekim fenomenima kroz određenu diskurzivnu praksu. Danas je, recimo, sve i svašta – terorizam, jer okruženi smo tim kontekstom i diskursom, pa i neizbežnim procesom senzibilizacije. Tako da su na neki način u pravu i SOA i hrvatski premijer, ali bih dodao još i to da je ova zemlja ugrožena prvenstveno društvenim protivrečnostima, ekonomskom situacijom, iseljavanjem, korupcijom, lošim obrazovnim sistemom, lošim upravljanjem, terorizmom, nemoralom, mnogo više nego što bi nam pretnja bio informacioni rat koji preti spolja“, zaključuje Mirko Bilandžić.

Jelena Jurišić sa Odseka za komunikologiju Hrvatskih studija, inače poznata medijska analitičarka odnosa sa Rusijom, smatra da mediji na Zapadu olako podležu propagandi, ali u režiji – njihovih, odnosno domaćih političara. „Videla sam upravo“, navodi ona za DW, „jedan komentar britanskog nedeljnika ’Ekonomist’ koji je na istom tragu kao i hrvatski premijer, s pitanjem da li je internet pretnja demokratiji. Pa valjda misle da smo svi kratkog pamćenja i da se ne sećamo kako su Fejsbuk nazivali pokretačem demokratske revolucije u Egiptu. Ili da ne znamo kako ni taj pokretački impuls nije bio nimalo slučajan što se tiče Zapada.“

Nekritičnost političara

Ona objašnjava da se procesi zamagljivanja realnih odnosa dešavaju svuda, a ne samo u Hrvatskoj, ali ipak smatra da su oni generalno neodgovorni, nedemokratski i opasni. Uz to napominje da ni Rusiju ne bi treba idealizovati, jer ona pokušava da se služi istim sredstvima – iako to uspeva u relativno manjoj meri od SAD i Zapadne Evrope zajedno. „Nismo zaboravili slučaj Snoudena i aferu Prizma, kao i zapadnjačko špijuniranje svega i svakoga, uz ugovornu saradnju sa Fejsbukom, Guglom, Tviterom i Majekrosoftom. A sada se neki prave da su Rusi izmislili takav specijalni rat, iako oni jednostavno preuzimaju zapadnjačke tehnike. Imaju i dobar kapacitet za učenje, sa 59 odsto žitelja s fakultetom, dok Evropska unija ima nešto preko 20 procenata, a Hrvatska ni pola od toga“, kaže Jelena Jurišić.

„Ne iznose se nikakvi jasni dokazi o tobožnjem hibridnom ratu, pa ni u vezi sa Agrokorom, baš kao ni u Americi oko Rusije“, dodaje naša sagovornica. „I zato mi sve to izgleda kao da je neko pre određenog niza godina smislio novi termin koji pokriva kojekakva tajnovita značenja bez mnogo osnove. Ili, bolje rečeno: jednostrano. I naši političari ga ponavljaju, eto, kao da polažu zakletvu o nekakvoj pravovernosti, lišenu uverljivog osnova u činjenicama.“ Zato ona poručuje da ubuduće očigledno možemo da očekujemo još takvih nekritičkih primena, što Hrvatskoj nipošto nije u interesu, već primarno na štetu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android