Hildegard Knef je više od pet decenija bila stvaralački aktivna i međunarodno poznata. Ostvarila je više od 50 filmskih uloga i bila uspešna na Brodveju.

Ubraja se među najveće nemačke holivudske zvezde, uz 24 godine stariju Marlene Ditrih, koja joj je bila uzor i prijateljica. Obe su polarizovale javnost u Nemačkoj i započele drugu karijeru kao pevačice.

Knef je objavila 23 originalna albuma, napisala tekstove za više od 100 šansona, kao i šest knjiga.

U vreme kada se od žena očekivalo da budu tihe ili dekorativne, ona nije skrivala ambiciju. U svojim tekstovima, kao i u javnim nastupima, bila je nemilosrdno iskrena i ignorisala društvene konvencije. Zbog toga je u Zapadnoj Nemačkoj decenijama bila doživljavana kao „teška" i „arogantna".

„Ja nisam provokator. Ja sam samo neko ko odbija da se pretvara", govorila bi na to Hildegard Knef.

Percepcija Hildegard Knef se tokom vremena potpuno promenila. Danas se smatra pretečom emancipovane žene u javnom prostoru.

Na Berlinalu, gde je Hildegard Knef 2001. godine, godinu dana pre smrti, poslednji put nastupila u javnosti, prikazan je film povodom sto godina od njenog rođenja: Ich will alles (Hoću sve) – portret izuzetno nadarene, ambiciozne, pronicljive žene, koja otvoreno pokazivala kako se preživljavaju i slava i porazi. 

Početak u Berlinu

Hildegard Knef rođena je 28. decembra 1925. u Ulmu. Otac je preminuo dok je bila beba, a majka se s njom preselila u Berlin, gde se ponovo udala. Hildegard je mnogo vremena provodila uz voljenog dedu, koji je imao važnu ulogu u njenom odrastanju. Sa deset godina dobila je polubrata.

Ambiciozna i talentovana tinejdžerka želela je po svaku cenu da postane glumica. Drugi svetski rat je već bio počeo kada je, sa 15 godina, uspela da se ubaci u najvažniju nemačku filmsku kompaniju UFA i pohađa glumu na Filmskoj akademiji u Babelsbergu. Glumila je u nekoliko filmova proizvedenih u nacističkoj Nemačkoj, mada je većina tih ostvarenja prikazana tek nakon rata.

Rat i veza sa uticajnim nacistom

Pred kraj rata, 1944. upoznala je dvadeset godina starijeg Evalda fon Demandovskog, šefa filmske produkcijske kompanije Tobis i desnu ruku ministra propagande Jozefa Gebelsa kada je reč o filmu. Njih dvoje započinju ljubavnu vezu u vreme kada su njegova supruga i deca zbog bombardovanja napustili Berlin. Hildegard se uselila u vilu uticajnog naciste i uživala u luksuzu.

Crvena armija oslobađa Berlin, oboje su zarobljeni pa pušteni. Navodno su i posle završetka rata još pola godine živeli u podrumu vile. Međutim, 1946. Demandovskog je uhapsila američka vojna policija i predala ga sovjetskoj vojnoj administraciji, koja ga osuđuje na smrt i strelja. Ubrzo posle ujedinjenja Nemačke, Rusija je 1991. presudu proglasila pogrešnom, a Demandovski je rehabilitovan.

Posle rata – zvezda nemačkog filma

Neposredno posle rata, zahvaljujući pomoći Demandovskog, Hildegard Knef je najpre radila u berlinskim pozorištima. Potom, 1946. započinje vezu sa Kurtom Hiršom, jevrejsko-češkim oficirom američke vojske zaduženim za film.

Svoju prvu glavnu filmsku ulogu ostvarila je iste godine u filmu Volfganga Štaudtea Die Mörder sind unter uns (Ubice su među nama). Snimanje prvog nemačkog posleratnog filma odvijalo se u razrušenom Berlinu – a Knef je preko noći postala slavna. Za ulogu u filmu Film ohne Titel (Film bez naslova) 1948. godine nagrađena je na Filmskom festivalu u Lokarnu kao najbolja glumica.

Nakon udaje za Hirša 1947. odlazi u Holivud, gde u početku ne nailazi na veće interesovanje. Razočarana, 1950. se vratila u Nemačku.

Skandal – film „Grešnica"

U jednom beznačajnom filmu 1951. izazvala je jedan od najvećih skandala u posleratnoj Zapadnoj Nemačkoj. Katolička crkva je protestovala, bioskopi su bili pod policijskom zaštitom.

Die Sünderin (Grešnica) je film čija se radnja vrti oko zajedničkog života prostitutke Marine i njenog partnera, slikara Aleksandra, kao i oko njihovog zajedničkog samoubistva. Knef se nekoliko puta pojavljuje naga dok pozira slikaru – prvi put golotinja u istoriji nemačke kinematografije.

„Ja sam dobila skandal, a producenti su dobili novac", zapisala je u svojoj autobiografiji Hildegard Knef. Izjavila je da nije razumela toliku buru oko filma, ističući apsurdnost činjenice da se njena nagost smatra skandaloznom u zemlji koja je stvorila Aušvic i druge nezamislive strahote.

Trijumf na Brodveju

Ponovo odlazi u Holivud, gde joj uloga u ratnom filmu Odluka pred zoru otvara vrata. Ali, zbog svoje prošlosti, dobija manje uloge, kao u filmu Snegovi Kilimandžara (1952), u kojem glavne uloge tumače Ava Gardner i Gregori Pek. Razvodi se od Hirša.

Konačno, 1955. iako je do tada igrala u najmanje trideset filmova u Evropi i SAD, njen pravi trijumf dogodio se u Njujorku: u brodvejskom mjuziklu Svilene čarape tumačila je Ninočku, hladnu sovjetsku komesarku, čak 675 puta tokom dve godine. Ponovo se vraća u Nemačku i na kratko postaje velika filmska zvezda.

Druga karijera – šansone

Hildegard Knef se 1962. udaje za britanskog glumca Dejvida Kamerona, živi u Bavarskoj i započinje svoju drugu veliku karijeru – kao pevačica šansona.

Njen promukli glas, kojim je više izgovarala nego pevala, postaje njen zaštitni znak. „Ona je najveća pevačica bez glasa", rekla je o njoj američka džez pevačica Ela Ficdžerald. „Ne pevam zato što lepo pevam, već zato što imam šta da kažem", rekla je Knef.

U 43. godini postaje majka i dobija ćerku. Porođaj je bio praćen ozbiljnim komplikacijama, majka i beba jedva preživljavaju.

Ubrzo potom, 1968. nastaje pesma po kojoj se najviše pamti: Für mich soll's rote Rosen regnen (Za mene neka pljušte crvene ruže).

Autorka bestselera

Svoju treću karijeru kao književnica Knef započinje 1970. autobiografijom Der geschenkte Gaul (Poklonjeni konj). Knjiga je postala književna senzacija, dostigla svetski tiraž od preko tri miliona primeraka i prevedena je na 17 jezika.

Upravo u tom, najuspešnijem periodu njenog života, započinje i njen psihički slom. Njene zavisnosti – od lekova i alkohola – pojačavaju se. Postaje razdražljiva, sklona napadima ljubomore i ispoljavanju nasilja.

U junu 1973. godine Hildegard Knef dijagnostikovan je rak dojke. Borbu sa tom bolešću i brojnim operacijama otvoreno opisuje u knjizi Das Urteil (Presuda, 1975).

Potom, nakon drugog razvoda, Knef ima 50 godina kada u njen život ulazi Paul Rudolf baron fon Šel cu Baušlot, američki državljanin mađarskog porekla, asistent reditelja Roberta Oldriča. Sa ovim 15 godina mlađim suprugom živela je do kraja života.

Hildegard Knef preminula je u 76. godini života, 1. februara 2002. u Berlinu gde je i sahranjena.

Sa 16 godina tiho rekoh: Ja hoću!

Hoću da budem velika, da pobeđujem, da budem srećna, da nikad da ne lažem. 
Hoću - sve ili ništa!

Za mene neka pljušte crvene ruže, neka mi se dogode sva čuda sveta,
neka se svet pretumba i svoje brige zadrži za sebe.

Kasnije rekoh još: 
Hoću da shvatim, da mnogo vidim, doživim, sačuvam.

Kasnije rekoh još:  
Neću da budem sama, a hoću da budem slobodna.

Za mene neka pljušte crvene ruže, neka mi se dogode sva čuda sveta,
neka sreća bude nežna, neka s ljubavlju upravlja mojom sudbinom.

A danas tiho govorim: 
Treba da se pokorim, da budem zadovoljna.
Ali, ne mogu da se pokorim, ne mogu da budem zadovoljna!

Još uvek hoću da pobeđujem! Hoću sve – ili ništa!

Za mene, neka pljušte crvene ruže, neka mi se dogode sasvim nova čuda, 
neka me ne sustiže staro, nove bore.
Od onoga što me očekuje, većinu hoću da zadržim.
Ja hoću!