Nemački nacistički specijalci iz mobilne jedinice C do proleća 1942. ubili su u Ukrajini više od 100.000 ljudi – većinom Jevreja. 

Među njima i ovog muškarca na fotografiji: guste kose, upalih obraza, on kao da nekoga gleda preko puta jame sa leševima na čijoj ivici kleči, s kaputom preko ruke. Nacista sa pištoljem koji mu je uperio u glavu i bar dvadesetak nacista koji to posmtraju, ne ostavljaju sumnju - muškarac će biti ubijen.

Nikada se nije saznalo ko je taj muškarac.

Međutim, sada je sa verovatnoćom od 99 procenata identifikovan njegov ubica.

Ova fotografija postala je jedna od najpoznatijih ikona Holokausta pod nazivom „Poslednji Jevrejin u Vinici“, otkako se 1961. pojavila na suđenju nacističkom zločincu Adolfu Ajhmanu u Izraelu. Međutim, do sada se o fotografiji znalo vrlo malo, a deo tih saznanja se naknadno pokazao netačnim.

Muškarac koji drži pištolj uperen u glavu svoje žrtve najverovatnije je esesovac Jakobus Onen – kaže istoričar Jirgen Mateus, doskorašnji šef istraživačkog odeljenja Memorijalnog muzeja Holokausta SAD. Njegova nova saznanja nedavno su objavljena u časopisu za istoriografiju izdavačke kuće Metropol.

Istorija fotografije

Prema navodima novinske agencije United Press International, koja je tada distribuirala fotografiju, ona potiče od preživelog iz Holokausta Ala Mosa iz Čikaga. Navodno je fotografiju dobio 1945. godine, ubrzo nakon oslobađanja od strane američkih trupa u Minhenu, i predao je novinskoj agenciji.

Međutim, fotografija je dugo bila pogrešno označena. Tek pretprošle godine Mateus je uspeo da utvrdi da fotografija nije, kako se ranije mislilo, nastala između 1941. i 1943. u ukrajinskoj Vinici, već u Berdičivu, oko 150 kilometara od Kijeva.

Do tog saznanja došlo se slučajno.

Pre nekoliko godina Memorijalni muzej Holokausta SAD u Vašingtonu dobio je ratne dnevnike austrijskog vojnika Vermahta Valtera Materne, koji je 1941. bio stacioniran u ukrajinskom Berdičivu.

U njima se nalazila i ta fotografija, ali znatno boljeg kvaliteta nego ranije poznata verzija. Na poleđini je pisalo: „Kraj jula 1941. Streljanje Jevreja od strane SS-a u citadeli Berdičiva. 28. jul 1941.“

Maternin dnevnički zapis pod istim datumom, u kojem opisuje ubistvo stotina Jevreja na istoj jami kod citadele u Berdičivu, dodatno je potvrdio tezu da mesto zločina nije bila Vinica, već Berdičiv.

Mateus je rezultate svojih istraživanja o Materninim dnevnicima objavio krajem 2023. u stručnom časopisu „Holokaust i studije genocida“.Nakon toga, stiglo je više informacija od čitalaca koji su tvrdili da prepoznaju počinioca.

Javili se rođaci

Jedna od tih informacija došla je od penzionisanog gimnazijskog profesora, koji je napisao da ta „jeziva fotografija decenijama ima značaj u njegovoj porodici, jer prikazuje pripadnika SS-a koji liči na ujaka njegove supruge, brata njene majke... Ujaka koji je kao član operativne grupe C u relevantnom periodu bio ‘na licu mesta’“, piše Mateus u časopisu za istoriografiju.

Ujak supruge je pomenuti Jakobus Onen, rođen 1906. u istočno-frizijskom selu Tihelvarf, blizu granice sa Holandijom. Studirao je francuski, engleski i fizičko vaspitanje u Getingenu za nastavnički poziv, a zatim predavao u školi blizu Kasela. Godine 1931. pristupio je SA, godinu dana kasnije prešao u SS, a početkom juna 1941. u specijalnu mobilnu jedinicu C, koju je sveukupno činilo 800-900 ljudi i koja je uglavnom streljanjem ubijala Jevreje u istočnoj Evropi.

Protiv Onena nikada nije vođena istraga jer je poginuo u ratu u avgustu 1943. Osim toga, njegova sestra je uništila ratna pisma svog brata, čime je onemogućena svaka rekonstrukcija.

Ipak, identitet ubice sada je sa velikom verovatnoćom utvrđen zahvaljujući softveru za prepoznavanje lica zasnovanom na veštačkoj inteligenciji i pomoći stručnjaka za veštačku inteligenciju – kao i zahvaljujući gimnazijskom profesoru koji ga je prepoznao na fotografiji i poslao uporedne fotografije.

„Što više sarađujemo sa drugim disciplinama, to bolje: ne samo sa istoričarima, već i sa istoričarima umetnosti, tehničkim stručnjacima, muzikolozima, psiholozima, politikolozima itd.“, kaže Mateus.

Žrtva možda nikada neće biti identifikovana

Ime i biografski podaci vojnika sada su poznati, ali žrtva – kao u mnogim slučajevima – ostaje nepoznata, iako se njeno lice na fotografiji jasno vidi. To nije iznenađujuće, smatra Mateus, jer nacisti namerno nisu beležili imena streljanih ljudi u istočnoj Evropi, za razliku od deportacija iz zapadne Evrope.

„Većina žrtava Holokausta u istočnoj Evropi ostala je bezimena, kako su to počinioci i želeli. Tokom vremena su preduzeti veliki napori da se žrtve deanonimizuju, ali verovatno mnoge ljude nikada nećemo moći da imenujemo. Veliki deo tog posla obavili su sami preživeli, koji su ljude identifikovali pomoću fotografija, memoara ili svedočenja“, kaže Mateus.

Uprkos tome, istoričar je „oprezno optimističan“ da bi i žrtva mogla jednog dana da bude identifikovana uz pomoć interdisciplinarne saradnje, kolektivne inteligencije i veštačke inteligencije. U saradnji ljudi i veštačke inteligencije vidi mnoge mogućnosti za istraživanje Holokausta.

„Ako je to moguće za ovu fotografiju, onda je moguće i za pisma, dnevnike i druge dokumente. Mislim da mnogo toga zavisi od toga koliko društvo želi te nove mogućnosti – ne samo istraživači i političari, već i pojedinci i porodice“, kaže Mateus.