Za mnoge venecuelanske izbeglice, Persi Arijansen je anđeo-zaštitnik. On sam sebe opisuje kao poslovnog čoveka sa socijalnom savešću. Arijansen je menadžer hotela Toloa i Toloa 2 u peruanskom graničnom mestu Tumbesu. Ima ukupno 100 kreveta, 60 soba i za mnoge izbeglice je prvo mesto za smeštaj u Peruu.

„Bili smo prvi koji smo pružili smeštaj Venecuelancima. Najpre onima koji su imali novac. A sada i onima koji nam dolaze preko UNHCR“, kaže Arijansen. Soba u hotelu košta 30 solesa – oko osam evra. Za Venecuelance koji su stigli sa prvim izbegličkim talasom pre više od godinu dana, to nije problem. „Ali, u Tumbes su počele da stižu i porodice sa malo novca i mnogo dece, stariji ljudi i pripadnici LGBT zajednice“, seća se Peruanac.

Samo dobitnici

Za takve ljude, 30 solesa na dan je previše novca. Hiljade njih su morale da spavaju na ulici – dok se UNHCR prošle godine nije obratio Arijansenu. „Imali su ideju da uvedem socijalnu tarifu za izbeglice. Otišao sam tastu koji je vlasnik oba hotela. I on je to odmah prihvatio.“

Dil je jednostavan. Od 30 solesa po sobi, UNHCR plaća 75 odsto, dakle 22,50 solesa. A hotel ne traži preostalih 7,50 solesa. „Zbog velikog broja ljudi to nam nije potrebno, a istovremeno im pružamo pomoć“, kaže Arijansen. U dil spada i to što UNHCR sam traži ljude kada pređu granicu i šalje ih u hotel.

I stalni gosti pomažu

U špicu sezone je bilo i po 50 izbeglica koje su morale da spavaju u 40 kreveta, kaže Ariansen uz osmeh. „Hotel je, naravno, otvoren za sve. Ali, trenutno ovde žive samo izbeglice iz Venecuele.“ Toloa je tranzitna stanica, jer mnoge izbeglice ostaju tu samo po jednu noć i potom putuju dalje.

I pored novih gostiju, stari stalni gosti su ostali verni svom hotelu. „Nikada se nije desilo da neki naš stalni peruanski gost kaže: sada neću da Vam dođem zbog onoliko izbeglica iz Venecuele. Nikada“, kaže Persi Arijansen. Naprotiv: mnogi Peruanci su zvali izbeglice na zajednički obed, pre svega porodice sa decom.

Za Tolou se danas zna i van granica Perua. Jedan venecuelanski novinar koji živi u Ekvadoru, najlepšim rečima je pohvalio angažovanje hotela. „Mnogi Venecuelanci dolaze u Tumbes i odmah pitaju za naš hotel“, ponosno će Arijansen.

Slučajno došli u hotel

Kada je Heirines Sifontes 1. marta stigla u Tumbes, nije imala pojma o hotelu Toloa, i mučile su je razne druge brige. Kada je prešla iz Ekvadora u Peru, bila je u 36. nedelji trudnoće. Nije htela da donese dete na svet u svojoj zemlji, jer je tamo slušala previše priča i umrloj novorođenčadi.

No, zbog poodmakle trudnoće i posle osam dana u autobusu, bila je iscprljena – u tom stanju nije hteo da je primi više nijedan vozač autobusa. „A onda mi je jedna radnica UNHCR rekla: ostani u hotelu Toloa i odmori se – ne smeš da izgubiš dete.“

Pri tome je Sifontes, koja je putovala sa svojom majkom, malom sestrom i šestogodišnjom kćerkom, imala sasvim druge planove. Njen cilj je bio Čile; tamo ima prijateljicu koja hoće da joj pomogne. „Bili smo šokirani, ovde u Tumbesu ne poznajemo nikoga. Nikada nisam mislila da ću dospeti ovamo. Ali jednostavno nisam više mogla.“ Persi Arijansen im je odmah dao jednu od malobrojnih četvorokrevetnih soba u Toloi 2 i rekao joj da tamo može da ostane koliko god je potrebno.

Tumbes je domovina na određeno vreme

Sledećeg dana, UNHCR je poslao Sifontes lekaru, a ona je i danas oduševljena pomoći i ljubaznošću koju je doživela u Peruu. „Oni su mi rekli, najpre ćemo doneti tvoje dete na svet a onda ćeš moći da nastaviš putovanje A UNHCR mi je uz to pomogao da nađem mesto u školi za moju kćerku i malu sestru. Od ove nedelje one idu tamo“.

I tako sada Heirinse Sifontes želi zapravo da ostane u Tumbesu. Komesarijat za izbeglice joj je pomogao i da nađe mali stan, pa će posle porođaja da se preseli tamo. Persiju Arijansenu je i danas neizrecivo zahvalna. „Taj hotel je promenio moj život. U trenutku kada sam bila potpuno očajna, dobila sam krov nad glavom. Zahvalna sam im što su mi otvorili vrata.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android