Hrvatska je najuspešniji izvoznik fudbalera na svetu po broju stanovnika, nedavno je potvrđeno u izveštaju švajcarskog Međunarodnog centra za sportske studije (CIES).

U apsolutnom iznosu, Hrvatska zauzima visoko deseto mesto na svetskoj listi.

Stoga ne čudi što je ta zemlja sa oko 3,8 miliona stanovnika, otprilike koliko ima jedan Berlin, ubedljivo skočila na vrh svetske proizvodnje fudbalskih kadrova. Samo u ovoj deceniji po inostranim klubovima zaigralo je 855 igrača iz Hrvatske, što mnogi rado pripisuju bogomdanom talentu.

Drugi bi rekli da se hrvatski fudbaleri ne razvijaju zahvaljujući sistemu koji ih podržava, nego uprkos njemu. Neretko se pominje katastrofalna infrastruktura, pre svega travnjaci za igru po Hrvatskoj, ili prvoligaški klubovi koji katkad nemaju dovoljno novca za plate.

Država još ne uspeva, ako to uopšte želi, da izađe na kraj s kriminalnom umreženošću pojedinih menadžera i sudija ili klupskih funkcionera, ali se izvoz svejedno ne usporava.

Rekordni izvoz igrača i pomor talenata

Dok se tako veliča magična predodređenost Hrvata za fudbal, valja pogledati drugu stranu medalje.

„Istina je, neupitno smo svetski fenomen, ali ponavljanjem toga nećemo rešiti probleme koji se gomilaju“, rekao nam je na ovu temu Mario Jurić, predsednik Hrvatskog udruženja „Nogometni sindikat“ (HUNS). Reč je o jedinoj sportskoj sindikalnoj organizaciji u Hrvatskoj.

„Znate, poslednja generacija koju smo pratili“, nastavlja Jurić, „imala je prolaz iz juniorskog u seniorski rang za samo njih 75 od 1.057. To je pomor talenata!“

„Drugim rečima, imamo ogroman prostor za još veći iskorak, a ne da samo pričamo o tome koliko ih odlazi napolje. I pri tom nije u pitanju isključivo problem infrastrukture. Da jeste, bogate zemlje bile bi ispred nas po razvoju igrača.“

No predsednik HUNS-a napominje da je mladim igračima bitno obezbediti razne životne mogućnosti kako bi uopšte ostali u profesionalnom treningu. Najveći procenat odustajanja beleži se između navršene 18. i 22. godine.

Sindikalno školovanje za drugu karijeru

HUNS se fokusira na naknadni cilj – podršku za drugu karijeru, nakon prestanka igračke, odnosno takmičarske.

„Ipak, ne ide se sa 35 ili 36 godina u penziju, a fudbaleri tada završavaju s igranjem. Želimo da oni sami mogu da očekuju bolju integraciju u društvo. Kada imate takvu perspektivu sa 20 godina, lakše odlučite da nastavite s fudbalom“, kaže Jurić.

HUNS se zato posvetio podsticanju osnivanja posebnih studija za igrače, u kontaktu s različitim visokoškolskim institucijama. Ne samo u Hrvatskoj, pa je studij sportskog menadžmenta za hrvatske igrače, zahvaljujući HUNS-u, jedno vreme izvođen i u Danskoj.

Saradnja s danskom vladom za sada nije nastavljena, ali nešto tome slično svakako ima smisla još snažnije forsirati u samoj Hrvatskoj. Prema rečima Marka Jurića, do sada je niz hrvatskih igrača upravo u tom okviru završio svoje dodatno školovanje.

U svakom slučaju, mladi ljudi u sportu ne bi smeli da se osećaju prvenstveno kao roba na tržištu. A upravo na to se svodi situacija s enormnim izvozom fudbalera, ako nije praćena ljudskom brigom za njih.

Fudbalski komentator Juraj Vrdoljak za DW ističe da manjkaju razvojni planovi klubova, čak i onih koji su deklarativno razvojni. „Problem infrastrukture i manjka postavljene strategije razvoja samo je delimično rešen nešto povećanim obimom investicija“, govori Vrdoljak o novijem periodu u Hrvatskoj.

Komercijalizacija sportskog razvoja

„Ali i dalje postoji snažan utisak da se te infrastrukturne investicije“, dodaje on, „odvijaju tek po ključu periodičnih i pre svega kozmetičkih potreba. Posebno bih kao nišu tog problema izdvojio sve prisutnije ograničavanje izvornog formativnog elementa u razvoju mladih sportista, a to je platforma za igru.“

Naime, usled talasa komercijalizacije i nedostatka osnovnog, tradicionalno javnog sadržaja poput igrališta ili bazena, deca nemaju poligon za razvijanje ni onoga što je ključno. A to su, po mišljenju ovog analitičara, ljubav prema igri i rekreaciji, uz elementarne motoričke veštine.

„Razvoj mladih fudbalera danas je oblikovan diktatom profitabilnosti, gde oni koji sebi mogu da priušte zahteve ozbiljnog razvoja, što uključuje skupe individualne programe s ličnim trenerima, programe rehabilitacije i drugo, imaju prednost prolaza kada se kreira klupski plan razvoja“, kaže Vrdoljak.

Nadalje, u omladinskom sportu prednost imaju deca čiji talenat nosi tržišni potencijal koji će sutra doneti profit. Vrdoljak smatra da nije slučajno što se potom i na hrvatskom tržištu pojavio fenomen glorifikacije takozvanih selebriti agenata, navodno čudotvoraca.

Cena dečjeg zdravlja

Javnost u Hrvatskoj najvećim delom nekritički tretira slučajeve poput onog koji navodi Vrdoljak. Reč je o primeru Belinja, sedamnaestogodišnjeg dečaka iz Brazila, koji je doveden u zagrebački Dinamo sa 14 godina, a nedavno je prebačen u drugoligaša Kustošiju.

„Belinja je tada pod svoje menadžerske skute primio najglamurozniji domaći fudbalski zastupnik, Endi Bara. Njegovim se talentom raspolaže kroz prizmu unapred predodređene profitabilnosti, doduše na nešto drugačiji način nego što su to činili Barini prethodnici, danas begunici od pravosuđa“, rezimira ovaj sagovornik.

„Ali logika je ista: ne postoji cena zdravog mentalnog i fizičkog razvoja talentovane, a kamoli ostale dece, koja će nadmašiti cenu forsiranog transfera i profita koji ona ‘moraju’ doneti“, zaključuje Juraj Vrdoljak.

U značajnom delu fudbalske industrije u Hrvatskoj na snazi je produkcija kadra uz minimum ulaganja za maksimum zarade. Takav pristup može doneti izuzetnu materijalnu korist, ali i ljudski resursi imaju svoje granice — barem ako društvo želi i zdrav duh, a ne samo telo.