Završeno je pravosudno natezanje oko izručenja Zdravka Mustača i Josipa Perkovića, nekada visokopozicioniranih službenika bivše jugoslovenske tajne službe za državnu sigurnost, poznatoj kao UDBA. Prvi je bio šef savezne organizacije, a drugi mu je bio podčinjen kao šef republičke. Zajedničke su im i zasluge u stvaranju hrvatskih tajnih službi, ali i poternica, koju je za njima raspisala Nemačka, zbog ubistva počinjenog na njenoj teritoriji.

Hrvatska ih je, da podsetimo, uz neuverljiva objašnjenja Vlade, tri dana pre ulaska u Evropsku uniju, zaštitila ograničivši primenu Evropskog naloga za hapšenje samo na kaznena dela počinjena posle 7. avgusta 2002. godine. Nakon oštrih tonova razmenjenih sa Evropskom komisijom, nalog je u potpunosti počeo da se primenjuje od januara ove godine. Nakon što je krajem januara pred nemačko pravosuđe doveden Josip Perković, juče (18.2.) je u Nemačku stigao i njegov nekadašnji šef Zdravko Mustač.

O izručenju Mustača je odlučio hrvatski Vrhovni sud, odbivši pri tome njegovu žalbu, ali i žalbu Državnog tužilaštva, i to nakon što je Županijski sud u Velikoj Gorici presudio da je za navedeni zločin nastupila zastara, te ga ne treba izručiti. Obojica će se naći pred nemačkim sudijama koji će im suditi za ubistvo hrvatskog disidenta Stjepana Đurekovića u julu 1983. godine u Gornjoj Bavarskoj. Đureković je, pretpostavlja se, u to vreme bio opasan za korumpirane političare i privrednike bivše Jugoslavije koji su putem tajnih službi naložili njegovo uklanjanje „po kratkom postupku“. Slučaj bi, nadaju se mnogi, mogao da pokrene i rasvetljavanje brojnih drugih Udbinih likvidacija, kako u Hrvatskoj, tako i među emigrantima.

Đurekovićeva udovica i dalje ćuti

Malo koji novinar ne bi želeo da čuje detalje ove uzbudljive i tragične priče direktno od Đurekovićeve supruge Gizele, ali ona odbija kontakt sa javnošću i sa medijima komunicira isključivo preko svojih advokata. Na pitanje da li je to zbog pretnji koje možda dobija od osoba upletenih u ovaj slučaj, njen pravni zastupnik Siniša Pavlović odbija da da odgovor. Iako se radi o „hladnom slučaju“, on može biti i 30 godina kasnije kvalitetno priveden kraju, smatra Pavlović. „Ako to iko može, onda je to nemačko pravosuđe“, nada se i dodaje da izručenje Mustača može da doprinese tome, s obzirom da je njegova uloga označena već samom funkcijom koju je u vreme ubistva obavljao, kao i presudom protiv Krunoslava Pratesa. „Izručenje je logičan nastavak postupka koji se od 2008. vodi u Nemačkoj protiv Pratesa i verovatan razlog što se to događa sada je činjenica da donedavno nije bilo moguće izručenje hrvatskih državljana.“

Na pitanje o eventualnom obeštećenju u budućnosti, advokat Gizele Đureković tvrdi da to u ovom slučaju nije primarno pitanje. „Sada nas zanima istina. Da se otkrije šta se dogodilo, ko je počinilac i da se počinioci kazne. Pritom ne mislim samo na one koji su držali pištolj, već i na nalogodavce.“

Da li je i Đurekovićev sin Damir ubijen?

Advokat pretpostavlja da bi tokom suđenja mogle da se saznaju i informacije o smrti Damira Đurekovića, Stjepanovog sina, koji je pod sumnjivim okolnostima stradao 1987. u Kalgariju. „Damir je napustio Nemačku nakon ubistva Stjepana Đurekovića, posle upozorenja da ni njegov život nije siguran. Otišao je u Sjedinjene Američke Države pa se na kraju skrasio u Kanadi. U Kalgariju je njegova smrt proglašena samoubistvom, uprkos detaljima koji ukazuju da neke stvari ne odgovaraju tome. Voleli bi da vidimo bilo kakav detalj koji nam može pomoći u tom smeru. Nažalost, sve se to dešavalo u septembru 1987. godine, uoči Zimskih olimpijskih igara. Jasno, u takvoj situaciji niko ne želi da ima sigurnosni problem i slične priče. Mislimo da je zbog toga istraga vođena na brzinu i završila se što je pre bilo moguće, sa prvim mogućim zaključkom“, priča advokat, svestan da su izgledi za otvaranje istrage mali. „Ovde nije poenta u istrazi, već u tome da saznamo šta se zaista dogodilo.“

Na pitanje zašto su vlasti odugovlačile sa izručenjem Perkovića i Mustača, advokat Pavlović ne daje odgovor. Kaže, političke implikacije ovog slučaja nisu nešto sa čim su se on i njegova stranka bavili. „To nije pitanje za nas“, kaže u razgovoru za DW.

Mustač je uvek bio u drugom planu

Međutim, samo izručenje Zdravka Mustača nije izazvalo ni upola toliko „buke“ u hrvatskoj javnosti kao izručenje Josipa Perkovića u januaru. Čak je i u glavnom Dnevniku javne televizije, ta vest spomenuta tek u 13. minutu. Razlog je delimično i u prirodnom „smirivanju“ priče, ali i u tome što je sve od početka iz nekog razloga bilo fokusirano na Perkovića, potvrđuje nam Ivica Đikić iz nedeljnika Novosti. Ističe da je zakon zbog kojeg je Hrvatska zaoštrila odnose sa Evropskom komisijom odmah nazvan Lex Perković. „Mustač je čitavo to vreme bio u drugom planu, nije se spominjalo, a ni on sam se nije gurao da ga spominju. Nije se isticao, za razliku od Perkovića koji je davao intervjue medijima. A Mustač je čitavo vreme bio nadređen prethodno izručenom Perkoviću, pa čak i u vreme ubistva Đurekovića, tako da je neosporna činjenica da je Mustač u obaveštajnim sistemima Jugoslavije i Hrvatske bio moćniji od Perkovića“, ocenjuje novinar Đikić, koji je Perkovićevo izručenje u januaru nazvao rezultatom starih i novih međušpijunskih obračuna u Hrvatskoj i Nemačkoj.

„Čitavo to fokusiranje na Perkovića u slučaju Đureković je proizvod domaćih špijunskih obračuna. Perković se radom u jugoslovenskoj, a zatim i hrvatskoj tajnoj službi zamerio delovima tih službi. One su sigurno povezane sa nemačkim službama. Zna se da je Perković vodio rat sa hercegovačkom strujom u tajnim službama.“

Bliskost sa Tuđmanom

Gledano iz perspektive državotvornosti, navodi, uloga Mustača i Perkovića je velika. „U trenutku kada se Jugoslavija raspada, a Hrvatska stvara, Mustač je šef savezne tajne policije, izgrađivane 50 godina. Moć, informacije, uticaji, veze i dokumenti koje je posedovao Mustač, bili su od neprocenjive važnosti za neke ljude u Hrvatskoj, a i za stvaranje Hrvatske. Isto važi i za Perkovića, s tim što je on sve vreme bio na nižem operativnom nivou. Mustač je bio na vrhu, a Perković je morao da rešava konkretne stvari, kao što je puštanje kamiona sa oružjem“, priča Đikić rekonstruišući ratnu situaciju sa početka devedesetih, kada je posle povratka u Zagreb Mustač imenovan za zamenika načelnika Ureda za zaštitu ustavnog poretka.

Dodaje da je porodici prvog hrvatskog predsednika Franje Tuđmana nesumnjivo bio bliži Zdravko Mustač, i po logici funkcije sa koje je iz Beograda došao u Zagreb, ali i po logici svoje inteligencije. „Mislim da je sve vreme bio tajni Tuđmanov savetnik u nekim vrlo ozbiljnim stvarima.“ O bliskosti sa Tuđmanovima govori i podatak da je Mustač nekoliko godina bio šef sigurnosti u Kaptol banci čiji je vlasnik bio Dejan Košutić, unuk predsednika Tuđmana.

Početak lustracije?

Za deo javnosti, pogotovo onaj deo bliži radikalnijoj desnici, ova izručenja su tek početak čišćenja društva od pripadnika jugoslovenskih tajnih službi, koji su navodno brojni u političkom i javnom životu Hrvatske. Đikić navodi da ne isključuje tu mogućnost, ali ne veruje u „centre moći“ koji upravljaju iz senke. „Moj utisak je da, uprkos javnoj debati oko izručenja Perkovića, ta tema nije zainteresovala značajniji deo hrvatske javnosti, jer je preegzotična da bi nekog zanimala. Mislim da su ljudi Perkovića, Mustača i slične koje vodimo pod imenom udbaši, smestili u fioku negativaca, ali ne način da se strastveno sa njima bave. Osim jednog kruga ljudi koji su opsednuti udbašima, od kojih neke zaista treba privesti pravdi. Ne mislim da bi iko trebao da ima sažaljenje prema Perkoviću, Mustaču ili drugima koji su optuženi za tako monstruozna dela. Ali i oni imaju pravo da im se sudi pošteno, u skladu sa zakonom, a ne kako neko misli da bi zakon trebalo da izgleda. Ipak, velika većina hrvatskih građana nije zainteresovana za tu priču“ smatra Đikić.

Autor: Siniša Bogdanić / dr
Redakcija: Jakov Leon