Hrvatska javnost oštro je podeljena nakon izjave predsednika Zorana Milanovića o seksualnoj orijentaciji novog ministra privrede Damira Habijana (HDZ). U jednom nastupu pred novinarima koji su insistirali na toj temi, Milanović je, naime, prilično opušteno konstatovao da je Habijan „opštepoznato“ gej, tj. homoseksualac, i da „to nije nikakav problem“.

Ali, problem su nakon toga mnogi locirali u samom takvom istupu predsednika. Gotovo kompletna stranačko-politička scena i komentatori vodećih medija stali su iza teze da je svaki govor o nečijem seksualnom identitetu bez njegova pristanka u načelu – neprihvatljiv.

„Moralistički diktat“ političara i medija

I sve bi sigurno uskoro bilo zaboravljeno, da se nije ispostavilo da sama LGBTIQ- zajednica u Hrvatskoj uglavnom ne deli to mišljenje – barem je javni utisak takav. Najuočljiviji je pritom bio Viktor Zahtila, kvir-novinar i komentator. On je u jednom članku zauzeo sasvim suprotnu poziciju, kritikujući moralistički diktat hetero-normativnog društvenog ambijenta.

„Ne znam da li je to s tim mojim tekstom bilo prvi put da neka gej-osoba piše o tome“, kaže Zahtila za DW. Ujedno se i pita kako to da se svi ti mediji s gotovim sudom o slučaju nisu setili da za članak, ili bar za izjavu, pozovu bar nekog od javno deklarisanih, tzv. autovanih homoseksualaca.

„A to nije tek usputni simptom, nego poenta stvari“, smatra Zahtila. „To govori o latentnoj homofobiji medijske elite, pošto nas time čine nevidljivim. No, oni takođe redovno dolaze na Prajd jednom godišnje, pa valjda misle da onda i mogu tako – da heteroseksualci mogu večno da nam govore kakvi bi trebalo da budemo i kako da se ponašamo, da nam sole pamet. Kao na onim tribinama ili u emisijama o abortusu, gde nastupaju samo muškarci. Nešto nije u redu s tim ljudima ako misle da mogu tako ili ako ne primećuju da izostaje nastup onih kojih se to direktno tiče.“

„I drugo, svi su sad fokusirani na Milanovića, iako je to najbanalniji deo priče. On i jeste i nije preterao – a usput je i sam izrazio ponešto homofobije porukom, otprilike: ’Budi gej, ali nemoj da ti to bude čitav identitet’. Pa, ne znam da li je iko ikad nekome rekao da npr. hrvatski identitet ne bi trebalo da mu bude jedini“, pita se Zahtila.

Nije reč samo o individualnim pravima

On smatra da je razlog za takva ograničenja u stvari uverenje spomenutih komentatora da oni jedini imaju zaokruženu i legitimnu ideju o tome kako bi gejevi trebalo javno da se ponašaju.

Povrh toga, on kritikuje levo-liberalni stav po kojem je tu reč primarno o individualnim pravima na privatnost. Zahtila smatra da to uopšte nije tako, s obzirom na istoriju gej-pokreta i borbe, poniklih u kolektivističkim, inkluzivnim političkim projektima naglašeno socijalnog usmerenja.

„Konačno, i ovo skretanje pažnje na jedan izdvojeni slučaj nije ništa do forsiranje prioriteta individualnih prava. Nije problem u odbrani prava nekog pojedinca, nego u tome što se usput sasvim zanemaruju širi aspekti takve teme. Uostalom, kad je u Hrvatskoj neko svojevoljno javno autovao ikog živog? Mislim da je to apsolutno irelevantna i marginalna pojava, nikakav društveni fenomen“, insistira sagovornik DW.

Skrivanje kao politički čin

Ono pak što on vidi kao relevantnu problematiku, jesu pokušaji stranaka, medija i zabavne industrije da ljudima pošto-poto skroje imidž heteroseksualnosti, makar i lažni. Tako je bilo i sa Habijanom uoči preuzimanja ministarske dužnosti, kad su ga u određenim medijima fotografisali na ulici u ženskom društvu i objavljivali naslove o „misterioznoj brineti“ – nasuprot onome što će predsednik Hrvatske kasnije prokomentarisati kao „opštepoznato“ u vezi s novim ministrom.

„Tako nam se šalje poruka da moraš da budeš heteroseksualan ako želiš da budeš na važnoj poziciji, pa je i skrivanje ministrove homoseksualnosti u stvari politički čin u kojem učestvuju mnogi“, uveren je Viktor Zahtila.

Psihološkinja i LGBTIQ-aktivistkinja Matea Popov, s druge strane, napominje da je autovanje definitivno jedan od najvažnijih događaja u životu LGBTIQ-osoba: „I svakako je važno da to uradimo onda kada mi to želimo, pod uslovima koje mi biramo, onima koje mi izaberemo i na način koji je nama svojstven.“

Ipak, kako dodaje, „tema autovanja u javnom prostoru nije tako jednostavna. Damir Habijan je javna ličnost na poziciji moći. On je ni više ni manje, nego ministar privrede vladajuće, desne stranke“, kaže Popov koja je stoga uverena da ministru njegova pozicija moći, kao i odluka da se bavi politikom, uskraćuje neke privilegije privatnosti, baš onako kao što mu ta pozicija i daje brojne druge privilegije.

Kakvu poruku ministar šalje svojim ćutanjem?

„Ali, osim privilegije privatnosti koju javne osobe ne uživaju kao što ih uživaju osobe koje nisu deo javnog života, Habijan ima i odgovornost da kao gej-muškarac ne učestvuje u ukidanju LGBTIQ-prava koje njegova stranka često zastupa. On takođe ima i odgovornost u kreiranju društvene atmosfere u kojoj se LGBTIQ-osobe osećaju bezbedno, uvaženo, uključeno i osnaženo da budu ono što jesu i da učestvuju u društvu“, kaže Matea Popov za DW.

Ona pritom podseća na jednu studiju organizacije „Dugine obitelji“, objavljenu prošle godine. To je prvo stručno istraživanje o mentalnom zdravlju neheteroseksualnih osoba u Hrvatskoj. Sprovedeno je na uzorku od 1.600 ispitanih.

„S obzirom na to da je autovanje jedan od najvažnijih prediktora mentalnog zdravlja, zadovoljstva životom i manjinskog stresa, što je pokazano i u tom istraživanju, pitanje je šta je to u hrvatskom kontekstu što čak i najmoćnije ljude motiviše da o svojoj seksualnoj orijentaciji ćute? I ko je taj ko bi to trebalo da promeni ako nije upravo ministar iz vladajuće stranke? Tužno je što ministar Habijan i dalje svojim ćutanjem šalje poruku srama“, mišljenja je Popov.

I ne samo ona, niti samo Viktor Zahtila. Na kraju krajeva, veoma je teško uočiti suprotno gledište o tome u hrvatskoj – neformalno govoreći – LGBTIQ-zajednici.