Talas desničarskih ispada zahvatio je Hrvatsku ovog leta, te postao i predmet intenzivne diskusije. Odjeci se mogu pratiti i u stranim medijima.

Reakcija s opozicionog krila u Hrvatskoj uglavnom izostaje, ali vidno je zato eksponirana levica u kulturnom miljeu.

Primer toga je otkazivanje jednog alternativnog festivala u Benkovcu prošlog vikenda, nakon fizičkog nasrtaja predstavnika lokalnih ratnih veterana na organizatore. Nešto vrlo slično preti i festivalu Fališ u Šibeniku.

Sve je navodno počelo megakoncertom desničarske zvezde Marka Perkovića Tompsona u Zagrebu početkom jula.

No tome je prethodio niz institucionalno-političkih momenata u kojima su najviši akteri zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, pa i Hrvatske akademije nauka i umetnosti te Matice hrvatske, godinama iskazivali blagonaklonost ka nasleđu fašističke Nezavisne Države Hrvatske.

Ideologizacija tako ipak nije započela s navijačkih tribina. U vidu se mora imati još i obrazovni sistem koji je odavno poznat po lošoj edukaciji mladih o dešavanjima iz onog doba.

Skupa marginalizacija Srba

Postaje li sadašnje stanje, međutim, nekakvo hrvatsko „novo normalno“ ili je posredi prolazna, sezonska devijacija?

O (ne)izvesnoj perspektivi hrvatskog društva u suočavanju s tim iskušenjem porazgovarali smo s dvojicom analitičara koji već duže prate opisani proces.

„Ključni uzroci ove runde tog previranja“, rekao nam je politikolog Davor Đenero, „mogu se locirati u ozbiljno pogrešnom koraku vladajućih prošle godine, kad je po svaku cenu forsirana nova parlamentarna većina. To je pak značilo marginalizaciju predstavnika Srba, najveće manjinske zajednice u Hrvatskoj, koji su prethodno bili uz HDZ na vlasti.“

„Pri tom je u pravu Boris Milošević, potpredsednik Vlade Hrvatske iz tog razdoblja, kad veli da je taj problem narastao nakon ulaska Hrvatske u EU, s idejom da više 'ne treba paziti' na pristojnost i političku korektnost. Sad sve postaje kudikamo opasnije“, priča on dalje.

Đenero misli da su opasnost uvideli i „centristi“ iz HDZ-a, suočeni s nekom vrstom kontraofanzive poslednjih nedelja. „Govori se i o razmišljanju premijera Andreja Plenkovića o rekonstrukciji vlade u smeru prošlog sastava“, dodaje politikolog za DW.

Srljanje u revidiranu prošlost

On tako smatra da je posredi proces koji se još uvek može relativno brzo preokrenuti ili kanalizovati, te da bi aktuelna euforija hrvatske etnodesnice mogla splasnuti već na jesen.

No posve drukčije tu problematiku vidi filozof Boris Buden, trenutno s adresom u Austriji.

Na danas (ponovo) popularan poklič „ajmo, ajmo, ustaše!“, što on nalazi indikativnim, Buden odgovara pitanjem: „A kamo? U budućnost sigurno ne. Hrvatska nacija nema budućnosti. Izumreće do kraja ovog veka. Generacija koja danas arlauče ovaj slogan, među poslednjima je. Znaju sve što je bilo, ali za njih više niko neće znati.“

Ovaj teoretičar objašnjava zatim da je takvoj vrsti javnosti – prošlost sve što im je preostalo, jedina dimenzija u kojoj još mogu slobodno i suvereno oblikovati svoj život.

Sve ostalo je po njemu u tuđim rukama: pitanje rata i mira, socijalne pravde i materijalnog blagostanja, pretnja klimatske katastrofe i nuklearnog samouništenja.

„O svemu tome ni njih, ni njihovu naciju niko više ništa ne pita. Ali zato je tu bolja prošlost. Ko to kaže, ko to laže da su ustaše izgubile Drugi svetski rat? Istorija nikada nije bila hrpa objektivnih činjenica, nego stvarnost našeg aktuelnog odnosa prema njoj. To je očigledno“, ukazuje Buden.

Ustašluk kao nestašluk

Stoga primećuje da današnjim ustašama nisu potrebni ni Jugoslavija niti komunisti da bi potonje svakoga dana, u svakom pogledu, sve više pobeđivali.

„I to s lakoćom, kao kućni ljubimci vlasti, njeni mili pet black boysi koje ona pazi i mazi i čiji je ustašluk za nju samo benigni nestašluk. A tu je i moćno civilno društvo. Ne samo pocrnela veteranska klijentela, nego i Hrvatska katolička crkva, realno egzistirajući dokaz konačnog trijumfa materijalističkog ateizma. Što će im Bog kad imaju Antu Pavelića, što će im sublimna istina vere kad imaju nekretnine“, postavlja za kraj pitanje ovaj naš sagovornik.

„Ni državom, ni školom se nisu zasitili, pa sad osvajaju ulice i stadione, koncerte i festivale, seks i rokenrol. Uzvišeni kao dronovi nad Tompsonom. Svuda ih je, osim u veri. Naposletku, šta je 'ajmo, ajmo ustaše!', ako ne sažeta pouka 30 godina duhovne obnove u Hrvata“, zaključuje Boris Buden.

Ostatak leta ponudiće dodatne odgovore na ovde istaknuta pitanja. Već i navedeni predstojeći tradicionalni šibenski levičarski festival biće pouzdan indikator daljeg kretanja političkih odnosa u Hrvatskoj.