Jedno od najčešćih pitanja koje mu postavljaju ljudi van filmske branše, kaže nam Luka Venturin, glasi: Šta u stvari radi producent? A znao je, dodaje, da doživi i ovakve dijaloge: „Ti si ono reditelj, je li? – Ne, nisam redatelj. – Ma dobro, svejedno.“ Za 34-godišnjeg producenta to je, pak, najsveobuhvatniji posao u filmu, ali s nekim bitnim razlikama u definiciji: „Kad si izvršni producent u Evropi, onda si radnik u rudniku, a kad si izvršni producent u Holivudu, onda si šef.“

Ali kako se i kada neko odluči da postane producent – ne glumac, ne reditelj, nego baš producent? Luka je, priča nam, od malih nogu bio opsednut filmom, za šta, veruje, može da zahvali roditeljima koji su „gutali kulturu“: „Želeo sam da se bavim filmom od svoje sedme, osme godine kada sam počeo mahnito da ih gledam. Ali uvek sam imao problema s pisanjem, tako da je veoma veliki deo poslova na filmu ispao iz izbora mogućnosti. A nikad se nisam osećao ugodno i opušteno ispred kamere, tako da ni ta opcija nije dolazila u obzir, pa se izbor sve više sužavao.“ Metodom eliminacije je, tako na kraju, kaže, došao do odluke da postane producent.

Potencijalni oskarovci

Luku smo sreli u košnici talenata filmskog festivala u Berlinu, u centru programa „Berlinski talenti“ (Berlinale Talents), koji ove godine okuplja 250 glumica i glumaca, scenaristkinja i scenarista, rediteljki i redatelja – i raznih drugih delatnika u filmskoj industriji. U košnici u kojoj doslovno sve bruji od mladih talenata, među kojima su možda budući oskarovci.

Neku vrstu evropskog Oskara za kratki film već je osvojio film producentske kuće „Sekvenca“ čiji je Luka suosnivač. Uspeh 13-minutnog filma „Piknik“ koji je režirao Jure Pavlović i turneja po festivalima širom sveta, okrunjeni su Evropskom nagradom za najbolji kratki film u 2015.

Ali posao producenta u zemlji u kojoj se snima malo filmova, nije nimalo lak. Akvarijum je suviše mali, riba u njemu previše. To je i jedan od razloga što Luka mora da radi i na drugim projektima. „Da sam 365 dana u godini od 0 do 24 sata angažovan kao filmski producent, možda se onda i ne bih bavio drugim stvarima. Ali s obzirom na to da sam još u poziciji da se razvijam i stičem iskustvo, mislim da mi je, kao producentu, to veoma važno, jer tako širim mrežu kontakata, što je temelj posla svakog producenta.“ A taj posao je, dodaje, valjda jedan od retkih na svetu u kojem te sa trideset i nešto godina gledaju kao klinca.

Snovi o radu s Hanekeom, Almodovarom...

Ali i za „mlade“ producente i za iskusne lisce u poslu, alfa i omega uspeha su – kontakti. Zato je učešće u programu „Berlinski talenti“ za Luku zlata vredno. Tu ima priliku da upozna i poveže se sa filmadžijama iz čitavog sveta, a posebno iz Evrope, koja je u fokusu njegovog poslovnog interesa; da razmeni iskustva i informacije o situaciji u drugim zemljama. Njega lično, kaže, ne interesuje previše komercijala. Kada govori o svojim poslovnim snovima – uz ogradu da ne želi da zvuči pretenciozno – govori o radu sa evropskim rediteljima poput Hanekea i Almodovara.

Nekada je, kaže, dok je još idealizovao posao kojim se bavi, imao više snova. Hrvatska filmska stvarnost ga je, međutim, otreznila: „Ozbiljan uspeh u Hrvatskoj znači da film u bioskopima vidi preko 100.000 ljudi. Ono što je Amerikancima da zarade 100 miliona dolara, kod nas je 100.000 ljudi. A to je onda stvar matematike: koliko može da se zaradi kada film vidi 100.000 ljudi koji plate kartu 30 kuna, a od toga još veliki deo ide distributeru, prikazivaču, itd? Računice nema. Ispod milion kuna, ne možeš da snimiš film, a milion kuna nećeš da zaradiš.“

„HAVC radi veliki posao“

Ali Luka veruje da se u hrvatskoj filmskoj industriji uradilo mnogo toga proteklih nekoliko godina i da veliku zaslugu za to ima Hrvatski audiovizuelni centar (HAVC). „Devedesetih se sve radilo zbrda-zdola. HAVC radi veliki posao. Ono što se postiglo sa HAVC-om jeste ozbiljan renome hrvatske kinematografije, pogotovo za koprodukcije.“

Kada je Hrvoje Hribar pre pet, šest godina govorio da će Hrvatska da producira deset dugometražnih filmova godišnje, seća se Luka Venturin, svi su se tome smejali: „Ali mi smo stvarno do toga došli.“ Hrvatska, veruje, ima veliki potencijal, pre svega za koprodukcije: „Kao lokacija smo na prvom mestu. Imamo more, brda, gradove, imamo sreću da smo se nastanili na jednom veoma lepom mjestu na ovoj kugli.“ A osim toga, i profesionalce koji se ozbiljno bave ovim poslom već dugi niz godina.

Šansa u TV-produkciji

Ono što smatra „realnom ambicijom“ jeste da se hrvatska televizijska produkcija postavi na noge. Tržište je veće – ljudi ne idu u bioskop, ali gledaju televiziju. Kao uspešan primer navodi Skandinavce koji su našli svoju nišu u krimićima.

Ali bez saradnje u regionu, hrvatska filmska industrija, naglašava Luka Venturin, nema budućnosti. Ako će hrvatski filmovi i hrvatske serije negde da budu gledane, biće to prvenstveno u regionu: „Hrvatska, Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora ne bi smele da beže od toga da smo kompatibilno tržište. Nezavisno od političkih stavova. To je početno tržište na koje moramo da računamo. A ako je film kvalitetan, on će preći granice regije.“

Luka je, priča nam, pre dve godine prošao kroz jednu malu „egzistencijalnu krizu“. „Pitao sam se: da li je ovo nešto čime mogu da se bavim čitavog života, mogu li da egzistiram u ovom svetu čitav život?“ Ali ove godine je, eto, ponovno na Berlinalu – a to je kontinuitetu na koji je ponosan. I iako ga je iskustvo u profesiji za koju se odlučio pomalo ostavilo bez iluzija, onu opsednutost filmom koja ga je obuzela još u detinjstvu, ono očigledno još nije uništilo.