„Svesno sam donela odluku da dobijem dete, bez oca. Mogla sam da nađem partnera. Mogla sam još da čekam. A mogla sam da ostanem i bez dece“, priča nam Klara (36).

„Ipak, jednostavno sam želela da postanem mama i nisam htela više da čekam“, kaže ova žena iz Vizbadena.

Sada ima trogodišnje dete, ali oca ne poznaje lično, jer je samohrana majka. Već sa trideset godina, nakon propalog braka, odlučila se na dete putem sperme muškarca-donatora. Sve je više žena u Nemačkoj, koje dele Klarinu sudbinu.

Među onima koji su otišli u berlinsku banku sperme do sada je su po dve petine bile samohrane žene i lezbejski parovi, a jedna petina heteroseksualni parovi koji nisu mogli imati decu.

Zašto sperma donatora?

Žene se na to odlučuju iz različitih razloga, recimo kada partner ne želi dete ili nemaju partnera. Tu su i žene koje sebe opisuju kao aromantične i aseksualne, a žele da postanu majke.

Broj žena koje žele dete putem veštačke oplodnje povećao se sa 146 u 2018. godini na 1.287 u 2022. godini. To proizlazi iz podataka nemačkog Registra za in vitro oplodnju.

Ali, te brojke ne obuhvataju inseminaciju već samo veštačku oplodnju. Tako da je broj samohranih novopečenih majki verovatno mnogo veći.

Kod inseminacije, sperma se direktno ubrizgava u matericu žene, kojoj nije potreban poseban tretman, odnosno spajanje spermatozoida i jajne ćelije kao kod in vitro oplodnje.

Prema rečima predsednika Radne grupe za donatorsku inseminaciju, Andreasa Hamela, „samo trećina nemačkih institucija prijavljuje broj ovakvih tretmana“.

Mnoge žene idu u Dansku

Takođe, u Registru nisu navedene osobe koje odlaze na tretman izvan Nemačke. Mnoge žene još uvek putuju u Dansku, kaže blogerka Hana Šiler. Ona je samohrana mama i već godinama se bavi ovom temom.

„U Nemačkoj se buduće mame suočavaju s nekim preprekama i kažu da su atmosfera i usluga u Danskoj mnogo bolji“, kaže ona. Osim toga, ne primaju sve klinike žene koje nemaju partnera.

Hana Šiler je takođe imala tretman u Danskoj. Na svom blogu i Instagramu pruža podršku ženama koje žele da budu majke bez muškog partnera.

Šiler, na primer, navodi u kojim klinikama za lečenje neplodnosti uopšte mogu biti tretirane žene bez partnera. „Neke, na primer, zahtevaju tzv. jemca. Za slučaj da se ženi nešto dogodi ili više ne može da finansira tretman.“

Smatra da je to neprihvatljivo i razume zašto se mnogim ženama taj zahtev ne sviđa: „Ako sam već odlučila da sama dobijem dete, bez partnera, ne želim da obavezujem nikog drugoga da meni ili mom detetu mora da finansijski pomaže.“

Šta kad dete pita ko je tata?

Klinike obično preporučuju ili traže od žena da prvo prođu socijalno i psihološko savetovanje. To smatra korisnim i predsednica Upravnog odbora Nemačkog društva za savetovanje o neplodnosti, Katarina Horn, koja pruža upravo ovu vrstu usluge.

Istraživanja su pokazala da je važno za identitet deteta da bude obavešteno o svom poreklu. Stoga bi majke na to trebalo da budu pripremljene, kako bi kasnije objasnile detetu kako je nastalo.

Takođe je važno dobro se pripremiti za nadolazeće porodične odnose i, na primer, razgovarati o pitanjima poput: Kako se nositi s polubraćom i polusestrama.

„Želim da ženama pokažem da se ne treba bojati od psihosocijalnog savetovanja“, kaže Horn. „To nije stručna procena da li je neko sposoban da bude roditelj ili ne. Savetovanje ne sme da ima karakter podučavanja već informisanja.“

Katarina Horn bi volela da – bilo da se radi o heteroseksualnom paru ili samohranim roditeljima – svako ima pravo na besplatnu psihološku podršku. Za sada zdravstvena osiguranja ne pokrivaju savetovanje.

Zakon propisuje da deca, začeta nakon 2018. godine, sa 16 godina mogu putem Registra saznati čija je sperma korišćena za njihovo začeće jer imaju pravo da znaju svoje poreklo.

Darodavac sperme nije obavezan da plaća alimentaciju za dete, niti mora da igra bilo kakvu ulogu u životu deteta.

Troškovi tretmana su različiti

Samohrana majka Klara imala je sreće s klinikom i osećala se zbrinuto. Odabrala je donatora iz obimnog kataloga Banke sperme i na kraju se odlučila za inseminaciju.

Troškovi ovog postupka iznose otprilike 1.500 do 2.000 evra. Kod veštačke oplodnje (in vitro) u laboratoriji, troškovi su, u najmanju ruku, dvostruko veći.

Klara je za oplodnju uštedela novac, uspelo je iz drugog pokušaja. Srećna je zbog odluke, ne kaje se i otvoreno priča o svemu.

Prema studiji Slobodnog univerziteta u Amsterdamu iz 2017. godine, deca dobrovoljno samohranih majki ne ponašaju se problematičnije niti imaju više psihičkih problema od dece iste dobi iz tradicionalne porodice.

To potvrđuje i savetnica Katarina Horn: „Nema dokaza da detetu treba muška referentna osoba. Njemu jednostavno treba stabilno okruženje, puno ljubavi.“