Dojčlandfunk: Još nije na vidiku odluka o tome da li bi Nemačka u Iraku trebalo vojno da se angažuje i u kom obliku. Da li je vojno angažovanje, prema Vašem mišljenju, zaista neophodno?

Volfgang Išinger: Mislim da se na nemački pristup – da u krizne regione ne bi trebalo slati oružje – u ostatku sveta tumači kao relativno naivan. Ako se za slanje oružja u Irak traga za političkom i moralnom osnovom, onda je pravi trenutak da se to učiniti sada. O tome se otvoreno diskutuje, ali se nadam da se na tome neće završiti, već da će na kraju biti i konkretnih odluka. Nadam se da će to učiniti i nemačka vlada. Pre svega tako što bi pokušala svoj stav da ugradi u zajedničku spoljnu politiku EU. Jer nam u 21. veku nisu potrebne spoljnopolitičke odluke na nacionalnom nivou, na osnovu kojih Britanci pokušavaju jedno, Francuzi drugo, a Nemci treće.

DLF: Oni koji se vašim mišljenjem sigurno neće složiti, navode da u tom regionu već ima dovoljno oružja i da bi ono moglo završiti u pogrešnim rukama. Konsenzusa o ovom pitanju među partijama na vlasti i dalje nema. Vi smatrate da nema vremena za duge rasprave, nego da se mora doneti odluka?

Išinger: Argumenti su ispravni. Međutim, nema mnogo vremena za raspravu u spoljnoj politici kada su na dnevnom redu krizne situacije, jer to hiljade ljudi može da košta života. Ne možemo sebi da priuštimo planiranje velikih rasprava pre konačne odluke. Parlamentarna rasprava koja bi trajala četiri meseca je u takvim situacijama luksuz. Smatram da se u takvim okolnosti odluka mora doneti brzo, ali ponavljam, zajedno sa partnerima, koji su na to spremni i za tako nešto sposobni.

DLF: Na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciju u februaru govorilo se da bi Nemačka trebalo više da se angažuje u rešavanju konflikata. Sada kada je u Iraka zavladao haos, stiče se utisak kako savezna vlada i nema koncept za reagovanje u vanrednim situacijama. Delite li takvo mišljenje?

Išinger: Ne. Ali smatram da ne bismo smeli da ponovimo grešku i propustimo priliku da se spoljnopolitički aktivnije i odgovornije angažujemo. Pri tome pitanje na koje se fokusiramo ne može uvek biti samo pitanje slanja vojnika i isporuke oružja.

Međutim, važno je jasno odgovoriti na pitanje: da li su nemački i evropski interesi u Iraku ugroženi? Moj odgovor bi bio: jesu i to prilično. Ne radi se samo o očekivanjima naših partnera, u regionu ili u Vašingtonu. Ceo svet od velike zemlje kao što je Nemačka očekuje da preuzme više odgovornosti u pogledu bezbednosti pola milijarde Evropljana, jer su na opasnosti na Bliskom i Srednjem istoku postale realnost.

To je zadatak državne bezbednosne politike. Vlada u Berlinu tim pitanje pokušava da se pozabavi u formi otvorene rasprave – još od februara. Dobro je da rasprava postoji i da se ona dalje razvija. Ali ne može se svaki put diskutovati o tome da li da se šalju vojnici i oružje. Važno je da se donese odluka da li će Nemačka biti aktivnija? Smatram veoma pozitivnim to što se ministar Štajnmajer angažovao u potrazi za rešavanjem krize na istoku Ukrajine. U tom procesu je Berlin trenutno više angažovan nego Brisel. To je ono što partneri od nas očekuju i mi ta očekivanja moramo ispuniti.

DLF: Ministar Štajnmajer je proteklog vikenda boravio u Iraku. Po povratku u Berlinu razgovarao je sa šefovima diplomatija Ukrajine, Rusije i Francuske. Ukrajinski ministar Klimkin je u intervjuu za naš radio zatražio veće vojno angažovanje EU i NATO. Kakav bi stav Nemačka trebalo da ima, odnosno Evropska unija?

Išinger: Konflikt u Ukrajini se u međuvremenu pretvorio u rat. Bilans tih sukoba je više hiljada mrtvih. Sve ukazuje na to da i jedna i druga strana u borbama koriste teško naoružanje. Istovremeno, ne treba zaboraviti da je ovaj rat u našoj neposrednoj blizini. Brojim se da mnogim Nemcima nije jasno koliko je Ukrajina blizu Nemačke i koliko je blizu zapadne Evrope. U ovom konfliktu mi smo indirektno daleko više pogođeni, nego u slučaju Iraka. Mislim da je u ovom pitanju još uvek prisutna maksimalna suzdržanost, ali i svest o tome da bi trebalo tragati za rešenjem zajedno sa partnerima u Evropskoj uniji.

Ne radi se ovde o nemačkom unilateralizmu, već o velikoj evropskoj krizi, koja je po težini i ozbiljnosti prevazišla sve što nakon raspada Sovjetskog saveza dešavalo. U tom smislu moja reakcija bi takođe bila suzdržanost do daljnjeg. Imam razumevanje za zahteve ministra Klimkina, ali mislim da bi se slanje oružja i vojnika u Moskvi protumačilo kao provokacija, a to onda u potrazi za rešenjem konflikta ne bi bilo od velike pomoći.

*Volfgang Išinger, 1946, je nemački pravnik i bivši diplomata. Ovaj bivši ambasador Nemačke u SAD i Velikoj Britaniji imao je ključnu ulogu u kreiranju nemačke politike na Balkanu, pre svega u pogledu sukoba u Bosni i na Kosovu. Od 2008. vodi Minhensku konferenciju o bezbednosti, na kojoj se jednom godišnje okupljaju najznačajniji svetski političari i diplomate.