Na sam dan parlamentarnih izbora u Nemačkoj, novoizabrani član Bundestaga i jedan od vodećih političara desno ekstremne Alternative za Nemačku (AfD) Aleksander Gauland iskoristio je priliku i zaurlao pred TV kamerama: „Vratićemo nama našu zemlju!".

O takozvanom „besnom građaninu", ljutitom Nemcu se mnogo govorilo poslednjih godina. Ono što se van Nemačke percipira kao „German Angst" („nemački strah") se u međuvremenu pretvorilo u „nemački bes". Strah je očigledno emotivno stanje koje Nemcima pruža opravdanje za sve vrste pogrešnog ponašanja.

O onima od kojih vođe AfD-a žele da sebi vrate Nemačku je jako malo toga rečeno. U Nemačkoj je javni diskurs o useljavanju po pravilu kaskao za društvenom realnošću. Ali, zemlja je mnogo raznolikija nego što to političari misle.

U poslaničkom klubu CDU/CSU u novoizabranom Bundestagu je svega 2,6 posto poslanika koji nemaju nemačko poreklo. Čak je i kod AfD-a ovaj procenat tri puta veći. No obe brojke pokazuju da su useljenici kao društvena grupa, blago rečeno, marginalizovani. Nemački gradovi su u međuvremenu mnogo šareniji: svaki četvrti stanovnik ima takozvanu useljeničku ili migrantsku pozadinu.

Ograničena politička snaga

Pre šest decenija, kada su u Nemačku počeli da pristižu prvi „gastarbajteri", zakononodavci su se pobrinuli da se pridošlicama onemogući pristup nemačkom državljanstvu. Nasuprot tome, danas polovina od oko 20 miliona građana Nemačke sa useljeničkim korenima, ima nemački pasoš.

Uprkos tome, njihova politička moć je ograničena. I politika i široka javnost su u slepoj ulici i još uvek radije pričaju o useljenicima umesto da razgovaraju sa predstavnicima manjinskih grupa u zemlji i suoče se sa njihovim problemima i zahtevima. Treba isto tako reći da useljenici i dalje ne deluju homogeno i nedovoljno koriste demokratske strukture koje bi pomogle ostvarivanju njihovih interesa.

U međuvremenu je u nemačkim medijima postalo pravilo da o useljenicima na okruglim stolovima raspravljaju postariji muškarci bez useljeničkih korena. Tipičan predstavnik ove grupacije je već pomenuti Gauland. Umesto da mu se jasno da do znanja da je svojim ispadima već u izbornoj noći prešao sve granice, pozivaju ga u jednu od najgledanijih TV rasprava na javnom servisu i to na 27. godišnjicu ujedinjenja - kako bi govorio o nacionalnim identitetima. I ponovno na ovu TV raspravu nije pozvan ni jedan predstavnik manjina kako bi se svojom autentičnom perspektivom suprotstavio nastupu Gaulanda.

Nemački mediji se isto tako nisu preterano potrudili kako bi razotkrili nove ekstremiste. Naprotiv: desno ekstremnoj stranici je pošlo za rukom da u velikim delovima nemačkog medijskog prostora zauzme neproporcionalno velik prostor. Time se ekstremne pozicije, koje bi do pre samo dve godine bile potpuno neprihvatljive, čine društveno prihvaćenim,a glasovi useljenika i njihovog potomstva se i dalje ignorišu.

Mnoga nemačka deca imaju useljeničke korene

Nemačka realnost je odavno potpuno drugačija. Svaki drugi prvak u hamburškim osnovnim školama je stranog porekla. I umesto da se priprema teren za jedno koherentnije društvo, Nemačka se usredotočuje na pitanja nacionalnog identiteta i na to kako umiriti ljutitih 13 posto birača AfD-a. Time se AfD-u poklanja pažnja koja joj je zapravo i pomogla da dođe do izbornog uspeha.

Ne tako davno, pre uspona AfD-a, nemačka kancelarka je pokušala odati priznanje naporima useljenika u stvaranju blagostanja i prosperiteta Nemačke. Bila je svesna toga da će njena, toliko kritikovana, izbeglička politika postati uspešna jedino ako se spoznaja o Nemačkoj kao uspešnoj useljeničkoj zemlji ureže u nacionalnu svest.

Ona je zato 2015. pozvala stotine aktivista, bivših „gastarbajtera" i njihove deca u kancelarski ured kako bi proslavili 60 godina od početka planskog useljavanja „radnika gostiju" iz Italije, Turske, Grčke, bivše Jugoslavije. Angela Merkel je zadobila poverenje kod mnogih i probudila nadu kada je tom prilikom rekla: „Vi ste isto tako deo Nemačke kao i svi ostali koji ovde žive". Bez svojih useljenika Nemačka danas ne bi bila tako bogata zemlja.

Građani drugog reda

Uprkos tome, uspon AfD-a poslednje dvee godine je odveo kao suprotnoj reakciji unutar nemačkog javnog diskursa. Angela Merkel, koja strahuje od gubitka konzervativnih birača, nije bila u stanju da spreči ovaj proces. I tako smo bili prisiljeni da nešto naučimo: naši glasovi vrede manje. Moja generacija, kako se čini, mora prihvatiti da je demokratija nešto što za nas ne važi.

Dugo je trebalo da se Nemačka oprosti od svog ius sanguis, dakle načela po kojem je Nemac samo onaj ko ima njemačko poreklo, i da nam, uprkos stranoj krvi, da pravo da i mi postanemo Nemci. Tako smo nastali mi „Novonemci". No, AfD je pronašao načina da se suprotstavi i ovom pojmu. Tokom predizborne kampanje su osvanuli njihovi plakati na kojima je iznad fotgorafije trudnice pisalo: „Novonemci? Ne trebaju nam, radije ćemo ih sami praviti".

Isprva je desno ekstremni pokret tvrdio da se nemačka politika više ne bavi nemačkim narodom. No došlo je vreme da „Novonemci" poruče: naši roditelji su bili samo „gosti-radnici" ali ne i „gosti-građani". Izborno pravo im je bilo uskraćivano na svim nivoiama. Ali, njihova deca nisu „stranci sa nemačkim pasošem", kako nas desni ekstremisti rado nazivaju. I mi smo narod.

Jagoda Marinić je nemačko-hrvatska autorka i novinarka. Nedavno je objavila knjigu pod nazivom: „Made in Germany – šta je nemačko u Nemačkoj" u kojoj tematizuje pitanje identiteta Nemačke kao useljeničke zemlje.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android