Džihadizam, je, kako se može čuti, problem socijalnog izopštavanja. To nije baš tako, smatra Kersten Knip. Mnogo važniji je otrov ideologije.

Oni su izopšteni i bez velike perspektive. Ne očekuju da će im se ispuniti nade u bolji i bezbrižan život. Njihova sudbina ne interesuje većinu političara koji su digli ruke od njih i sveli ih na zanemarljivu pojavu. Uz podršku slabo finansiranih socijalnih programa oni žive od danas do sutra, siromašni, ogorčeni i razočarani državom čije predstavnike više ne vide kao ljude koji ih zastupaju, već kao one koji im se podsmevaju. Opaka razdražljivost je postala deo njihovog života, nešto što svakog trenutka može da se isprazni. Smatra se da se oni politički radikalizuju i da ćemo za njih čuti - pre ili posle. Mračne su scene koje francuski stručnjak za društvenu geografiju Kristof Giji opisuje u svojoj knjizi "Na obodu Francuske" ("La France périphérique"). Tu on piše o geografskoj - i istovremeno društvenoj - periferiji Francuske. Onaj ko hoće da shvati razmere francuske krize, trebalo bi da ode tamo, u deindustrijalizovane regione na severu i jugu zemlje. Tamo živi većina francuskih gubitnika u procesu globalizacije.

Izopšteni

Giji je svojom knjigom izazvao veliku pažnju u Francuskoj. Jer, on je skrenuo pažnju čitalaca sa zapuštenih predgrađa velikih metropola, koji za većinu Francuza posle višenedeljnih sukoba u jesen 2005. važe kao centri bede. To nije tačno, piše Giji: u predgrađima ima mnogo više uspešnih priča nego što se misli; nije tačno da ljudi tamo provode čitav život - mnogi su tamo samo privremeno u potrazi za boljim četvrtima.

Nasuprot tome, u obodnim regionima se ljudi radikalizuju. Mnogi koji tamo žive više nemaju šanse da nađu posao. Njihova srdžba nalazi politički izraz koji izaziva zabrinutost: ili ne izlaze na birališta ili glasaju za desničarski Nacionalni front.

Kultura mržnje na delu

Ti ljudi još nisu počinili atentat na svoje sugrađane. Oni se, za razliku od francuskih džihadista, ponašaju civilizovano. To znači da treba biti oprezan sa socijalnim modelima za objašnjenje nasilja. Siromaštvo i besperspektivnost imaju ulogu, ali nisu jedini faktori. Francusko-iranski sociolog Farhad Košrokavar opisao je i druge elemente radikalizacije: traženje smisla, avanturizam, pa i zadovoljstvo u nasilju, uključujući i ubijanje, te - tešku indoktrinaciju. Prema svemu što smo dosad mogli da saznamo, gotovo svi francuski džihadisti žive u bizarnom svetu snova. Izolovani su i među svojima, zavisni od jedne izopačene slike sveta koju pružaju radikalni sveštenici i internet, slike koja svet prikazuje samo rasparčano i iz zastrašujuće jednostrane perspektive. Uz to idu najjednostavnije poruke, specijalno skrojene po meri onih koji ne mogu, ili ne žele, da razumeju kompleksnije argumente. Poruke koje obavija aura lažne svetosti. Filozof Kristijan Goden citira tekstove francuskih rep-muzičara sa severnoafričkim korenima. "Oduvaj ih prvom prilikom, ignoriši ih, te svinje koje u Francuskoj predstavljaju poredak", repuje jedan od njih, a jedan njegov kolega piše: "Mi smo ovde, a vas (etničke Francuze) ćemo izbaciti napolje".

Sloboda umetnosti? Sloboda vere?

Tako nešto deluje na duže staze. Na ovakav govor mržnje će morati da se obrati posebna pažnja. Ne treba ustuknuti pred argumentom da se time zadire u slobodu umetnosti ili vere. Govor mržnje nije ni vera ni umetnost. On se samo tako predstavlja.