Svakog jutra, tri, četiri autobusa stignu u Idomeni. Parkiraju se na početku asfaltiranog puta koji vodi u izbeglički kamp i – čekaju. Popodne voze dalje, tada su uglavnom prazni. A ako i povezu malobrojne putnike, onda su to često porodice koje se nadaju boljim životnim uslovima u državnim kampovima u regionu. Mali broj ljudi napušta Idomeni, mnogo manji nego broju novopridošlih izbeglica. Izbeglički kamp se iz dana u dan širi na sve strane. Jedina barijera je makedonska ograda na granici s Grčkom. Ne samo da se na poljima podiže sve više šatora, u kampu postoje već i jasne strukture – iako država s njima nema nikakve veze.

Grad bez države

Nevladine organizacije brinu se oko hrane za izbeglice, dele odeću i pokrivače, organizuju medicinsku pomoć. U Idomeniju su već rođene i prve bebe, a nekoliko žena uskoro će da se porodi, kaže jedna češka lekarka. Volonteri se brinu i oko dece, baš kao i oko rada jedne čajdžinice za mlade. A u večernjim satima tu je disko-klub na otvorenom u kojem se pušta arapska pop-muzika. Trgovina u kampu cveta. Izbeglice rade kao „leteći trgovci“ – prodaju ulje, voće, cigarete, baterije, kuvala na gas.

Oko čistoće u kampu brine se osoblje koje je angažovano uz pomoć novca stranih humanitarnih organizacija. S vremenom je porastao broj toaleta, improvizovanih tuševa, jednostavnih ležajeva. Od grana se prave klupe, postavljaju se plastične cirade koje preko dana štite ljude od sunca. Samo je pitanje vremena kad će se početi da niču prve barake. A kada se to dogodi, onda će moći da se kaže da je to prva favela Evropske unije. S procenjenih 13.000 do 15.000 žitelja, Idomeni je postao drugi najveći grad severno-grčkog okruga Kilkisa.

Hiljadu i po evra za put u zapadnu Evropu

Ako se može verovati navodima grčke vlade, broj ljudi koji se trenutno nalaze u Idomeniju opao je na 11.300. Nevladine organizacije i grčki pomagači koji su već mesecima na licu mesta, tvrde da je ta brojka pogrešna. Ipak, ne mora da znači da grčke vlasti ciljano zavaravaju javnost. Brojke grčkih vlasti baziraju se na podacima o onim osobama koje dođu u kamp i dobrovoljno se prijave u provizorni policijski ured. Međutim, ne registruju se svi. Među njima su i dva 20-godišnjaka iz sirijskog Homsa – Ahmed i Abdulhamid. Kao i svi drugi s kojima razgovaramo, i oni su uvereni da će granica kad-tad ponovo biti otvorena i da bi trebalo samo strpljivo čekati – bez obzira koliko to dugo bude trajalo.

Za Dijanu i Anuara iz Alepa ostanak u Idomeniju ne dolazi u obzir. „Nismo došli u Evropu da bismo živeli u izbegličkim kampovima u Turskoj i Libanu“, žali nam se Dijana na tečnom engleskom. „Sirija je za nas prošlost, mi budućnost želimo da gradimo negde drugde.“ A šta ako opet zavlada mir? „Molim vas, mir u Siriji?“ Oni neće da podnesu zahtev za azilom u Grčkoj, jer, kažu, ta zemlja ionako ima dovoljno problema. Ne žele ni da se uključe u programu Evropske unije o relokaciji izbeglica, jer ne žele da „stignu u Mađarsku“. Pa Zapad se angažuje u građanskom ratu u Siriji u ime slobode i ljudskih prava, naglašava Dijana. I to je sve što zahteva za svoju porodicu: život u slobodi i u nekoj zemlji u kojoj vladaju stabilne prilike. Za nju je to Holandija. A Nemačka, pitamo. Ne, kaže ona, tamo trenutno nije baš najbolje raspoloženje kada je reč o izbeglicama. Činjenica je ipak da su granice u smeru zapadne Evrope zatvorene. Ne za sve, dodaje Anuar: onaj ko ima 500 evra, taj će biti prebačen iz Turske u Italiju. Kako potvrđuju i drugi u Idomeniju, trenutno krijumčari ljudi za prebacivanje izbeglica preko Makedonije u neku zemlju EU traže 1.500 evra. I šta će oni da urade? „U Idomeniju nećemo dugo da ostanemo“, odgovara Dijana.

„Ostanite gde ste sada“

Ali će zato mnogi drugi tu da ostanu. Ili se ne usuđuju na novo bekstvo, ili jednostavno više nemaju novca za to. Temperature u Grčkoj rastu iz dana u dan, a situacija u kampu sve je lošija. Nadležna zdravstvena ustanova regiona Severna Makedonija već govori o „bombi koja će uskoro da eksplodira“. Strahuje se i od epidemije. Nakon hepatitisa A, sve su učestaliji slučajevi šuge. Teren u kampu veoma je vlažan, suva unaokolo je smeće, a volonteri dele i hranu „sumnjivog kvaliteta“. Zbog pokvarenih namirnica pre par dana su žitelji kampa i protestovali.

Država bi morala pod hitno da reaguje. Ali još se ništa nije dogodilo. Nasilje se neće primenjivati, pokušaće se da se stvari menjaju uveravanjem – tvrdi se iz vlade. Ali za to bi u Idomeni morali da dođu predstavnici vlasti i prevodioci, kako bi na licu mesta pokušali da privole izbeglice na selidbu u državne kampove. To se još nije dogodilo. I to namerno, pretpostavlja mlada Sirijka Zajnab. Žele da demotivišu sve one koji bi u Evropu, kaže ona. Poruka je očigledno stigla na pravu adresu. U međuvremenu svi u Idomeniju koje ona poznaje, svojim prijateljima i rodbini u Siriji poručuju: „Ostanite gde ste sada!“