1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Kultura

"Igra pitanja" Petera Handkea

12. decembar 2003.

Davne, 1989, je austrijski pisac Peter Handke napisao neobican dramski tekst, "Igra pitanja", premijerno izveden 1990, u režiji Klausa Pajmana.

Davne, 1989, je austrijski pisac Peter Handke napisao neobican dramski tekst, "Igra pitanja", premijerno izveden 1990, u režiji Klausa Pajmana. U meduvremenu je tekst takoreci zaboravljen, da bi ga najpre državno pozorište u Minhenu pre dve godine ponovo stavilo na repertoar.

Onda je iz Minhena, sa glumacke akademije, potekla neobicna ideja o obradi ovog komada. Direktorka Akademije, i psihodramatski terapeut, Ulrike fon Zerboni, je pozvala kolege, reditelje i psihodramaticare, Beogradanku Irenu Ristic i Italijana Enrika Maserolija da pristupe prošireno-medijskoj razradi ideja iz dramskog predloška.

"Igra pitanja" je odgovarala postupku psihodramatskih pravila. "Pitati i odgovarati" u potrazi za sopstvenim identitetom i psihostrukturama je posebno znacajno glumcima koji se ionako, zakonima svoga glumackog obrazovanja, školuju u depersonalizovanju svojih licnosti, kako je to pisao veliki engleski pesnik prošlog veka T.S.Eliot. Glumci su primarni pacijenti psihodramskih terapetutskih senaski. Ekipa Zerboni-Ristic-Maseroli je, medutim, krenula i u potragu za izgubljenim zajednicnostima ljudi na zbijenom evropskom prostoru. Umetnici, ljudi iz više evropskih zemalja, su prevashodno pokušali da, posredstvom odlomaka iz Handkeovog tektsa i glume, psihodramatskim postupcima, potraže medusobne veze. "Fascinantna je cinjenica da se u Evropi govori na toliko jezika na malom prostoru, i razmevanje je tu više nego moguce", glasila je deviza Ulrike Zerboni.

Predstave su izvedene u tri grada, u Beogradu, Halu i Bergamu, uvek kao javni radni sastanci, svaki put razlicito, dakle, u razvoju i daljem nastajanju. Kulminacija, idealna seansa, je dostignuta u poslednjoj predstavi u Bergamu, u Italiji, u prepunoj dvorani gradskog pozorišta.

Handke u svom tekstu - koji sam upravo preveo na srpski jezik i objavio casopisa za svetsku književnost "Pismo" - istražuje mogucnsti postavljanja i odgovaranja na pitanja u sučeljavanju nekoliko likova, nekoliko parova, ali i stereotipova teatarskog diskurusa, kakvi su Gledalac-sa-bedema, ili Ometalo, ili Parsival.

Reditelji beogradsko-minhensko-bergamskog psihodramatskog performansa su za protagoniste uzeli glumce u ulogama likova iz Handkeovog teksta, u dočaravanju Handkeovih slika i situacija, suzivši izbor na nekoliko polaznih scena iz teksta.

U nizu ovih predstava se, igrom pitanja, traga za samim sobom, pojedinačno i zajedno. Završna predstava u Bergamu je delovala veoma ubedljivo. Dinamična igra pitanja je podsetila na najbolje dane beketovskog pozorišta, blistavih mogušnosti "apsurdne komunikacije", uplitanja pojedinačnih jezika jedan u drugi, iritiranj i podsmehivanja jedan drugog. Pri tom su uvek ostale očuvane osnovne odlike Handkeovog stilizovanog, fragmentarnog, samogovornog i mimeticnog pozorišta.

Da kažemo onima koji tekst Igra pitanja nisu citali, ili koji nisu imali prilike da gledaju predstavu: Na sceni se pojavljuju narazilicitija lica i jedni drugima postavljaju najrazliticitija pitanja. I dok se lica smenjuju, jedan je sve vreme prisutan - mitski junak Parsival, autista koji ne ume da govori, ne razume nikoga, ali reaguje telesno na pitanja i odgovore. Na kraju, posle niza neuspelih pokušaja, i on progovara, najpre se izražavajuci nerazumljivo, da bi se na kraju logično ukljucio u igru pitanja.