Davne, 1989, je austrijski pisac Peter Handke napisao neobican dramski tekst, "Igra pitanja", premijerno izveden 1990, u režiji Klausa Pajmana. U meduvremenu je tekst takoreci zaboravljen, da bi ga najpre državno pozorište u Minhenu pre dve godine ponovo stavilo na repertoar.

Onda je iz Minhena, sa glumacke akademije, potekla neobicna ideja o obradi ovog komada. Direktorka Akademije, i psihodramatski terapeut, Ulrike fon Zerboni, je pozvala kolege, reditelje i psihodramaticare, Beogradanku Irenu Ristic i Italijana Enrika Maserolija da pristupe prošireno-medijskoj razradi ideja iz dramskog predloška.

"Igra pitanja" je odgovarala postupku psihodramatskih pravila. "Pitati i odgovarati" u potrazi za sopstvenim identitetom i psihostrukturama je posebno znacajno glumcima koji se ionako, zakonima svoga glumackog obrazovanja, školuju u depersonalizovanju svojih licnosti, kako je to pisao veliki engleski pesnik prošlog veka T.S.Eliot. Glumci su primarni pacijenti psihodramskih terapetutskih senaski. Ekipa Zerboni-Ristic-Maseroli je, medutim, krenula i u potragu za izgubljenim zajednicnostima ljudi na zbijenom evropskom prostoru. Umetnici, ljudi iz više evropskih zemalja, su prevashodno pokušali da, posredstvom odlomaka iz Handkeovog tektsa i glume, psihodramatskim postupcima, potraže medusobne veze. "Fascinantna je cinjenica da se u Evropi govori na toliko jezika na malom prostoru, i razmevanje je tu više nego moguce", glasila je deviza Ulrike Zerboni.

Predstave su izvedene u tri grada, u Beogradu, Halu i Bergamu, uvek kao javni radni sastanci, svaki put razlicito, dakle, u razvoju i daljem nastajanju. Kulminacija, idealna seansa, je dostignuta u poslednjoj predstavi u Bergamu, u Italiji, u prepunoj dvorani gradskog pozorišta.

Handke u svom tekstu - koji sam upravo preveo na srpski jezik i objavio casopisa za svetsku književnost "Pismo" - istražuje mogucnsti postavljanja i odgovaranja na pitanja u sučeljavanju nekoliko likova, nekoliko parova, ali i stereotipova teatarskog diskurusa, kakvi su Gledalac-sa-bedema, ili Ometalo, ili Parsival.

Reditelji beogradsko-minhensko-bergamskog psihodramatskog performansa su za protagoniste uzeli glumce u ulogama likova iz Handkeovog teksta, u dočaravanju Handkeovih slika i situacija, suzivši izbor na nekoliko polaznih scena iz teksta.

U nizu ovih predstava se, igrom pitanja, traga za samim sobom, pojedinačno i zajedno. Završna predstava u Bergamu je delovala veoma ubedljivo. Dinamična igra pitanja je podsetila na najbolje dane beketovskog pozorišta, blistavih mogušnosti "apsurdne komunikacije", uplitanja pojedinačnih jezika jedan u drugi, iritiranj i podsmehivanja jedan drugog. Pri tom su uvek ostale očuvane osnovne odlike Handkeovog stilizovanog, fragmentarnog, samogovornog i mimeticnog pozorišta.

Da kažemo onima koji tekst Igra pitanja nisu citali, ili koji nisu imali prilike da gledaju predstavu: Na sceni se pojavljuju narazilicitija lica i jedni drugima postavljaju najrazliticitija pitanja. I dok se lica smenjuju, jedan je sve vreme prisutan - mitski junak Parsival, autista koji ne ume da govori, ne razume nikoga, ali reaguje telesno na pitanja i odgovore. Na kraju, posle niza neuspelih pokušaja, i on progovara, najpre se izražavajuci nerazumljivo, da bi se na kraju logično ukljucio u igru pitanja.