Pre rata u Otišiću, selu koje se između planine Svilaje i Perućkog jezera prostire na 18 kilometara dužine i tri kilometra širine, pre rata živelo je više od hiljadu ljudi, većinom srpske nacionalnosti. Danas ih je svega tridesetak, uglavnom starih i nemoćnih. Nekoć je Otišić imao školu, poštu, nekoliko prodavnica i ambulantu, naravno i struju. Danas nema ništa. Selo koje je ratnih godina bilo na liniji razdvajanja hrvatskih snaga i pobunjenih Srba bilo je i prvo na udaru kada je u „Oluji“ Hrvatska vojska iz pravca Sinja krenula prema Vrlici i Kninu.

Otišić je uništen nakon „Oluje“, a od nekoliko stotina kuća, razasutih u desetak zaselaka, obnovljeno je svega tridesetak. Struju je dobio samo jedan deo sela, a vodu nema niko. Za tako mali broj ljudi, kažu nam, to se jednostavno ne isplati. Asfaltiran je samo put koji od glavne ceste kroz veliko i raštrkano selo vodi do pravoslavne crkve sv. Arhanđela Mihaila, no iz popucalog asfalta raste korov, što je pouzdan znak da tim putem ne prolazi puno automobila.

Pitoma oaza u kršu

Strahinja Novak, povratnik iz Engleske, međutim, ne očajava. Ovaj agilni 58-godišnjak, naime, odlučio je da vrati život u Otišić i svojim primerom pokaže se čak i ovde može raditi i zaraditi. U Englesku je otišao pre tri decenije, a živeo je u Lesteru, radio kao keramičar i tamo ima veliku porodicu, suprugu, dve ćerke i dva sina.

Pre nekoliko godina vratio se u Otišić, obnovio rodnu kuću, a na sopstvenoj zemlji, kao i na zemlji svojih rođaka i suseda – za šta, kaže, ima njihovo odobrenje – zasadio je smilje od kojeg se dobija dragoceno ulje. Danas ima preko 220 hiljade sadnica smilja na oko deset hektara, tako da se Novakova plantaža u podnožju Svilaje čini poput pitome oaze u zapuštenom i zaraslom okruženju.

Ne brinu ga, kaže, trenutne špekulacije s cenom smilja koje su ugrozile mnoge proizvođače. Iako, kaže, odlično sarađuje s braniteljskim udruženjem Kosir, koja od njega otkupljuje smilje i poseduje destileriju u Dugopolju, Novak planira da u Otišiću izgradi svoju destileriju.

No njegov je cilj, kako uporno ponavlja, obnova života u ovom lepom, ali devastiranom i napuštenom kraju. „Nije sve tako crno. Kad se neko vrati, onda će za njim još neko doći. Sada je samo bitno da mlađi svet počne da se vraća. A na početku se neko mora žrtvovati. Uvek je tako bilo“, kaže Strahinja Novak.

Odnos s Hrvatima? Novak se ne žali, posebno kada je reč o Sinjanima, koji su, kako kaže, uvek spremni da priskoče i pomognu, kao što je i on spreman da pomogne njima. S vlastima u Vrlici – Otišić teritorijalno pripada Vrlici – u prošlosti nije uvek imao najbolje iskustvo, ali sada se i to menja. „Jedini je problem što je ovde toliko ljudi bez posla, a ljudi su ljubomorni“, dodaje.

Sve od lavande

Kad se Novak iz Engleske vratio u Otišić, savetima oko uzgoja smilja puno mu je pomogao Milan Stojić, koji sa porodicom uzgaja lavandu u nedalekom selu Biteliću. I Stojić svojim primerom potvrđuje da se upornost i marljivost ipak isplate. Bio je policajac, a devedesetih je, sa samo 36 godina primoran da ode u pentziju samo zato što je Srbin. Danas je jedan od najuspešnijih proizvođača lavande u celom kraju.

„Morao sam nešto da radim kako bih svojoj porodici obezbedio pristojan život. Razmišljao sam šta se ovde može saditi. Setili smo se lavande, jer samo lavanda i smilje uspevaju na ovakvoj škrtoj zemlji“, kaže nam Stojić, čija porodica ima pet hiljada grmova lavande i proizvodi vrećice sa sušenim cvetom, sapune, aromatične jastuke, meleme, eterično ulje, kolače i liker... Dok Milan brine o sadnicama, kćeri i supruga šiju i oslikavaju vrećice.

„Žalosno je što je zemlja uglavnom zapuštena i što su sela na celom ovom području opustela. Danas se u celoj Splitsko-dalmatinskoj županiji samo oko 5.000 ljudi izjašnjavaju kao Srbi, iako je asimiliranih pet puta više“, uverava Stojić. On je član predsedništva srpske nacionalne manjine u ovoj županiji i naglašava da sa svojim susedima katolicima neguje dobre odnose. Rat je, kaže, stvar prošlosti, a danas se situacija normalizovala.

Samo lepe reči za sinjske vlasti ima i dugogodišnji predstavnik srpske manjine u gradu Sinju Dušan Stojanac, bez čije bismo se pomoći teško snašli u otišićkim i perućkim selima i zaseocima. Stojanac za DW objašnjava da je glavni problem povratnika u te krajeve činjenica da nije postojao sistemski plan održivog povratka i obnove, nego je taj proces bio rezultat „čiste stihije“. Posledica je depopulacija tih krajeva, bez obzira da li je reč o Hrvatima ili Srbima.

„Odneo vrag i nacionalnost“

U Vrlici je pre rata živelo više od 7.000 stanovnika, a sada ih je samo oko 2.000, dok je od više od 3.000  predratnih Srba u vrličkom kraju srpska zajednica danas spala na samo 115 birača srpske nacionalnosti.

Primer Strahinje Novaka u Otišiću, koliko god bio pohvalan, stoga je izuzetak. Većina povratnika u Otišić nema elementarne uslove za normalan život. To ponajbolje ilustruje primer Marije i Petra Borkovića, koji žive u obnovljenoj kući u Otišiću, ali bez struje i vode. Ne mogu da razmišljaju ni o agregatu jer za njega treba goriva, a njima je to preskupo, jer ne primaju penziju.

„Zamislite samo kako izgleda život bez struje na plus 40, bez frižidera i veš mašine“, očajna je 61-godišnja Marija Borković, koja se sa setom priseća kako je njen zaseok struju prvi put dobio 1975. ili 1976. godine. Ona i njen četiri godine stariji suprug nemaju ni vodu, a kada im za letnjih suša presuši bunar, prvu cisternu iz Vrlike koja im ga napuni dobijaju besplatno, dok svaku sledeću plaćaju po 550 kuna. Tako se pate, sa tri krave šest koza i sedam jaraca.

Najteže im je bez struje kada im iz Zemuna stignu sin, snaja i unučica. „I mi ovde imamo neka prava, odneo vrag i nacionalnost, imamo i mi pravo na struju! Tužiću državu Strazburu“, ali odmah potom rezignirano dodaje: „Ma, tužiću ja crnog vraga.“ Tako govori Marija Borković, koja zna da će i dalje strpljivo čekati da im se nepopustljiva država smiluje i u njen zaseok dovede struju.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android