U prvom krugu predsedničkih izbora u Iranu, održanim u petak 28. juna, niko od kandidata nije uspeo da osvoji više od 50 odsto glasova koliko je potrebno za pobedu. Sada se ovog petka 5. jula odlučuje ko će preuzeti predsedničku funkciju.

Odlučuje se između dva kandidata koji su u prvom krugu osvojili najviše glasova: Masud Pezeškijan, za kojeg je glasalo 42,5 odsto birača, i Said Džalili, koji je dobio 38,7 odsto glasova.

Kandidat Masud Pezeškijan

Kardiohirurg Masud Pezeškijan smatra se umerenim kandidatom među ukupno šest političara kojima je ultrakonzervativni iranski Savet čuvara dozvolio da se kandiduju za funkciju predsednika. Pezeškijan je već pokušao da se kandiduje 2021. godine, ali ga je Savet tada odbio.

Dozvola da ovaj put izađe na izbore smatra se strategijom Saveta čuvara da mobiliše razočarane birače. Ali, ta strategija nije urodila plodom: odziv birača bio je samo 40 odsto, što je najniža izlaznost na izbore još od Islamske revolucije 1979. godine.

„Ne verujem da će izlaznost na drugi krug izbora biti mnogo veća“, kaže za DW Hamidreza Azizi, politikolog iz berlinske Fondacije za nauku i politiku. „Ni Masud Pezeškijan nije uspeo da mobiliše svoje, reformističke birače, a to u njihovom miljeu nije pošlo za rukom ni tvrdolinijašima. Ovi drugi su istovremeno toliko podeljeni, da nisu mogli ni da se slože oko jednog kandidata.“

Samo 21 odsto birača glasalo za tvrdolinijaše

U Iranu pravo glasa ima 61 milion ljudi. Nešto više od 13 miliona njih glasalo je u prvom krugu za tri kandidata tvrde linije: Saida Džalilija, aktuelnog predsednika iranskog parlamenta, Mohamada Bagera Galibafa i islamskog sveštenika Mostafu Purmohamadija.

Pitanje je da li će konzervativni tabor moći da mobiliše svoje pristalice u drugom krugu izbora kako bi glasali za tvrdolinijaša Saida Džalilija. Mohamad Bager Gaalibaf i dva konzervativna kandidata već su pozvali svoje pristalice da daju svoje glasove Džaliliju.

Said Džalili se u Iranu smatra kandidatom ultrakonzervativnog tabora. Pod predsednikom Mahmudom Ahmadinedžadom bio je zamenik ministra spoljnih poslova zadužen za Evropu i Južnu Ameriku. Odgovoran je za neuspeh tadašnjih nuklearnih pregovora. Tek pod Ahmadinedžadovim naslednikom postignut je nuklearni dogovor – koji je kasnije ukinuo američki predsednik Donald Tramp.

Džalili se i dalje protivi normalizaciji odnosa sa Zapadom i zagovara proširenje strateške saradnje s Rusijom. On već dugo želi da postane predsednik, ali ipak nikad nije bio favorit tvrdolinijaša. Na predsedničkim izborima 2013. godine osvojio je samo jedanaest odsto glasova i zauzeo treće mesto. Godine 2021. povukao je svoju kandidaturu u korist Ebrahima Raisija, koji je na kraju, kao jedini kandidat tvrdolinijaša, pobedio. Raisijeva smrt u padu helikoptera 19. maja učinila je neizbežnim prevremene izbore.

„Nisu svi birači koji su glasali za Galibafa sada spremni da daju svoje glasove Džaliliju“, ukazuje iranski ekspert Aziz. „Njegov ultrakonzervativni stav mogao bi dovesti do toga da čak i deo tradicionalnih pristalica Islamske Republike glasa za Pezeškijana.“

Pezeškijanova vernost ajatolahu Hamneiju

Tokom svoje predizborne kampanje, Pezeškijan je naglašavao svoju vernost vrhovnom vođi Irana. U Iranu predsednik nije šef države, on je samo šef vlade. Prava moć je koncentrisana u rukama verskog vođe ajatolaha Alija Hamneija. On je 2021. godine kritikovao diskvalifikaciju Pezeškijana kao kandidata na predsedničkim izborima koju je nametnuo Savet čuvara. Pezeškijan je tokom svoje kampanje izrazio zahvalnost zbog toga i naglasio da neće dopustiti da se verski vođa vređa.

Istovremeno, Pezeškijan pokušava da pridobije razočarane pristalice reformista i zalaže se za ponovnu izgradnju poverenja između moguće umerene vlade i stanovništva. Pezeškijan je od 2008. godine poslanik u parlamentu i spada u grupu umerenih reformista. Pod predsednikom Mohamedom Hatamijem, od 1997. do 2005, bio je ministar zdravlja. Danas ima 69 godina.

„Ako pretpostavimo da su zvanični brojevi tačni i da nisu povećani, vidimo da 60 odsto birača u Iranu nije glasalo. Ne verujem da će oni – posebno žene među njima – ovog petka izaći na birališta“, kaže za DW foto-reporterka iz Teherana Alijeh Motalebzadeh. Ona je poslednjih nekoliko godina više puta bila hapšena zbog svog rada i zalaganja za prava žena. Potpredsednica je „Iranske asocijacije za odbranu slobode štampe“.

Motalebzadeh naglašava: „Tokom predizborne kampanje su svi kandidati – pri čemu je svaki od njih bio deo establišmenta i imao važne pozicije na različitim nivoima – prećutali ili čak poricali sistematsko ugnjetavanje žena. Govorili su kao da su oduvek bili opozicija i kao da nemaju nikakvog udela u svakodnevnim poniženjima žena u ovoj zemlji. Pri tom ne mislim samo na obavezni hidžab za žene, što je samo vrh ledenog brega, već na diskriminaciju na svim nivoima zbog pola.“

Većina ćuti

Koliko su žene u Iranu diskriminisane zbog svog pola pokazuje aktuelni izveštaj Svetskog ekonomskog foruma (WEF). U „Izveštaju o jazu među polovima 2023“ Iran zauzima 143. mesto od 146 zemalja. WEF razmatra oblasti ekonomije, obrazovanja, zdravstva i politike i analizira u kojoj meri su muškarci i žene ravnopravni.

U Islamskoj Republici Iran žene nemaju mesto u strukturama moći. One ne mogu biti verske vođe. Ne mogu da se kandiduju za predsedničku funkciju. Isključene su iz sudske vlasti. Ne mogu biti članovi važnih veća kao što su Savet eksperata, Savet čuvara i Savet za posredovanje i arbitražu. U parlamentu je trenutno samo 14 od ukupno 290 poslanika ženskog pola – sve žene u poslaničkim klupama su strogo religiozne i verne pristalice Islamske republike.

„Gorka iskustva iz prošlosti uverila su mnoge žene da se nijedan predsednik neće zalagati za njihova prava. Brutalno suzbijanje protesta poslednjih godina koji su se odvijali pod sloganom ’Žena, život, sloboda’, posebno nakon smrti Mahse Amini, kao i pogubljenja i hapšenja koja traju sve do danas, ostavili su vrlo duboke, nezaceljene rane“, kaže Alijeh Motalebzadeh.

Aktivistkinja koja se bori za prava žena zaključuje: „Većina iranskog društva, koja nije glasala, jedinstvena je u svom ćutanju. Politički sistem više ne može da poriče taj otpor.“

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku