„Rat će se završiti neposredno nakon izbora za Kongres, jer Iran više ne može da izdrži“, rekao je američki predsednik Donald Tramp 9. septembra novinarima. Tramp je predstojeće izbore nazvao „jednim od najvažnijih izbora u istoriji naše zemlje“ i ponovo opravdavao rat protiv Irana. Rekao je da je naredio napade kako bi sprečio razvoj iranskog nuklearnog oružja. Istovremeno je obećao da će cene nafte pasti čim Sjedinjene Američke Države pobede u ratu.

Izbori za Kongres SAD održaće se 3. novembra 2026. godine. Rast cena benzina i energenata u SAD mogao bi da postane politički problem za republikance predsednika Trampa. Mnogi Amerikanci osećaju posledice većih cena na benzinskim pumpama. Njihov dalji rast bi mogao da utiče na raspoloženje birača.

U sredu, 9. septembra 2026. godine, cena sirove nafte referentne marke brent ponovo je premašila 100 američkih dolara po barelu (159 litara). Razlog je najnovije zaoštravanje između Irana i SAD oko strateški važnog Ormus­kog moreuza. U petak, 11. septembra 2026. godine, objavljeno je da su huti u Jemenu, saveznici Irana, preuzeli kontrolu nad moreuzom Bab el Mandeb između Crvenog mora i Adenskog zaliva. To bi moglo dodatno da pojača pritisak na svetsko tržište energenata.

Prema navodima američke vlade, američke oružane snage uništile su 8. septembra pet iranskih tankera za prevoz sirove nafte. Akcija je usledila kao odgovor na dva napada iranske Revolucionarne garde, koja je navodno balističkim raketama napala američki ratni brod.

„Iran očigledno i dalje smatra eskalaciju kontrolisanim sredstvom za pregovore pod pritiskom, a ne ciljem samim po sebi“, kaže stručnjak za Bliski istok Mohamed Gajedi u razgovoru za Dojče vele. Profesor na Odeljenju za političke nauke Univerziteta Džordž Vašington opisuje iransku strategiju kao oblik kontrolisane eskalacije. „Iran pokušava da nametne Sjedinjenim Državama dodatne troškove uoči izbora za Kongres. Istovremeno, pritisak ne sme da bude toliki da se Vašington oseti primoranim da uđe u sveobuhvatan rat. To objašnjava zašto je broj raketa ispaljenih na američke ratne brodove bio relativno mali.“

Iran želi da pokaže da je sposoban da ugrozi američke oružane snage i ometa pomorski saobraćaj u regionu. Istovremeno, sukob bi trebalo da ostane ispod praga koji bi mogao da izazove znatno snažniju reakciju Vašingtona.

Povratak na memorandum?

Iz iranske perspektive, povratak na junski Memorandum iz Islamabada očigledno bi bio poželjna opcija. To je krajem avgusta naglasio predsednik Masud Pezeškijan na samitu Šangajske organizacije za saradnju u Biškeku. Iran će se vratiti Memorandumu ako i Sjedinjene Američke Države ponovo budu ispunjavale svoje obaveze.

U Teheranu, međutim, izgleda raste svest o tome da je malo verovatno da će se Vašington uskoro vratiti tom sporazumu. Gajedi ukazuje na jednu od ključnih prepreka: „To je prva odredba sporazuma, koja podrazumeva povlačenje Izraela iz Libana, što Teheran pre izraelskih izbora smatra malo verovatnim.“

Izbori za 26. saziv Kneseta, izraelskog parlamenta, održaće se 27. oktobra 2026. godine, nepunu nedelju dana pre izbora za Kongres SAD. U Teheranu mnogi posmatrači očigledno računaju na to da će se o daljem razvoju sukoba odlučivati tek nakon ovog izbornog perioda.

Rojters je 2. septembra izvestio da visoki savetnici predsednika Trampa vrše pritisak da se eskalacija ograniči pre novembarskih izbora. Kako se navodi, strahuju od političke štete po republikance. Istovremeno se u Beloj kući razmatra mogućnost proširenja vojnih akcija nakon izbora. Ipak, ostaje otvoreno pitanje da li će zaista doći do nove eskalacije. U međuvremenu će ekonomski pritisak na Iran verovatno biti sve veći.

Ekonomski pritisak i politički ustupci

Iranski ekonomista Ahmad Alavi, koji živi u Švedskoj, upozorava u razgovoru za Dojče vele da ekonomski pritisak ne treba automatski izjednačavati sa političkim ustupcima.

„Ako rukovodstvo Islamske Republike zaključi da cilj pritiska nije da promeni njegovo ponašanje, već da oslabi ili sruši vlast, moglo bi da proceni da su ustupci veća pretnja njegovom opstanku i da umesto toga pribegne intenziviranju vojnih dejstava“, kaže Alavi. Teheran bi, prema njegovim rečima, pre bio spreman na ustupke ako bi postojala mogućnost stvarnog smanjenja pritiska i pouzdan kanal za pregovore.

Oman i nekoliko zalivskih država u međuvremenu ponovo nastoje da pronađu diplomatsko rešenje. Prema pisanju Fajnenšel tajmsa, ministri spoljnih poslova zalivskih država planiraju da se naredne nedelje sastanu sa svojim iranskim kolegom u oman­skom gradu Salali. Cilj razgovora koje je pokrenuo Oman jeste postizanje sporazuma kojim bi se privremeno obezbedila komercijalna plovidba kroz strateški važan moreuz. Za takav sporazum, međutim, verovatno bi bila potrebna saglasnost Vašingtona, pošto Sjedinjene Države nastavljaju pomorsku blokadu Irana.

Istovremeno, rukovodstvo u Teheranu u javnosti i dalje pokazuje čvrst stav. „Nastavićemo rat do konačne pobede“, izjavio je Ali Nikzad, potpredsednik parlamenta, 9. septembra na jednom događaju, odgovarajući na pitanja novinara.

I Hosein Mohebi, portparol Revolucionarne garde, izjavio je 8. septembra da SAD moraju „potpuno da obustave rat“ i odustanu od novih pretnji ukoliko žele da okončaju sadašnju situaciju. Istovremeno je zapretio sveobuhvatnijom reakcijom Revolucionarne garde ukoliko se napadi nastave.

Revolucionarna garda je 10. septembra objavila video-snimak koji, prema iranskim navodima, prikazuje zaplenu američkog bespilotnog podvodnog plovila tipa Anduril Dive-LD u Ormuskom moreuzu. Prema tim navodima, plovilo je bilo angažovano u tajnoj misiji čišćenja mina.

Šta će se dogoditi posle izbora za Kongres SAD?

Prema proceni Gajedija, dalji razvoj događaja u velikoj meri zavisiće od ishoda izbora u Sjedinjenim Američkim Državama. Bez obzira na to, Iran nema mnogo interesa da sukob podigne na znatno viši nivo eskalacije.

Ako demokrati preuzmu kontrolu nad Kongresom i pokušaju da ograniče Trampovo vođenje rata, Teheran bi mogao da postupa još opreznije. Iransko rukovodstvo verovatno će želeti da izbegne sve što bi u SAD moglo da dovede do stranačkog jedinstva, odnosno do situacije u kojoj bi izvršna vlast imala široku podršku obe stranke.