Od aprila prošle godine SAD i Iran pregovaraju o oživljavanju Bečkog nuklearnog sporazuma iz 2015. godine koji predviđa ukidanje nuklearnog programa Irana u zamenu za postepeno povlačenje sankcija.

SAD su se 2018. jednostrano povukle iz tog sporazuma čiji su garanti bili i zemlje EU, Rusija i Kina, i to tokom vakta Donalda Trampa u Beloj kući.

Tramp je izrazio uverenje da može da postigne „bolji dogovor“ od onog koji je potpisao njegov prethodnik Obama. Međutim, njegova politika „maksimalnog pritiska“ na Iran nije urodila plodom.

Godinu dana nakon što su se SAD povukle iz sporazuma, Iran je takođe postepeno počeo da se odriče obaveza i, između ostalog, da obogaćuje uranijum do nivoa od dvadeset odsto.

Prema podacima Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) iz maja ove godine, Iran je imao osamnaest puta više obogaćenog uranijuma nego što je dogovoreno Bečkim sporazumom. U Teheranu čak tvrde da su sada tehnički kadri da naprave atomsku bombu.

Nemačka inicijativa iz 2003. godine

Satelitski snimci i istraga IAEA iz 2003. godine pružili su dokaze o tajnom iranskom vojnom nuklearnom programu.

Bivši ministar spoljnih poslova Nemačke, Joška Fišer, tada je ubedio kolege iz Velike Britanije i Francuske da započnu pregovore sa Teheranom. Nakon američke intervencije u Iraku 2003. godine, te tri zemlje želele su da spreče novu vojnu eskalaciju. Istovremeno, postojala je zabrinutost da bi Iran, kao i ranije Severna Koreja, mogao da odustane od Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja.

U „Evropskoj bezbednosnoj strategiji“ iz 2003. godine, EU je definisala širenje oružja za masovno uništenje kao najveću potencijalnu pretnju evropskoj bezbednosti. Evropska inicijativa imala je za cilj strožu kontrolu iranskog nuklearnog programa od strane Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA).

Od 2006. godine u pregovarački proces su se sve više uključivale SAD i Ujedinjene nacije. Nastao je pregovarački format koji je i danas standardan: Iran i „5 plus 1“ – pet sila koje imaju pravo veta u UN: Kina, Rusija, SAD, Francuska, Velika Britanija, plus Nemačka.

Teški pregovori sa beskompromisnim Irancima

Pregovori sa Iranom počeli su pod reformski orijentisanim predsednikom Mohamadom Hatamijem (1997-2005). Pod njegovim naslednikom, tvrdolinijašem Mahmudom Ahmadinedžadom (2005-2013) oni su sve više posustajali.

Iranski pregovarač za nuklearna pitanja Ali Laridžani 2007. godine je podneo ostavku. Predsednik Ahmadinedžad je za svog glavnog pregovarača predložio beskompromisnog ideologa Saida Džalilija. Džalili nije bio spreman čak ni da putuju u Evropu na pregovore. Pregovori u Bagdadu postali su sinonim za neuspeh.

Novi direktni pregovori počeli su u aprilu 2012. godine u Istanbulu. Džalili se kao kandidat spremao za predsedničke izbore 2013. godine, ali je pobedu odneo umereniji Hasan Rohani.

Rohani je naložio svom ministru spoljnih poslova Mohamedu Džavadu Zarifu da nastavi dijalog. Zarif je više od dve decenije živeo u SAD i bio je vešt diplomata. Čak je stupio u direktne razgovore sa svojim američkim kolegom Džonom Kerijem – prekršivši tabu u iranskoj politici.

Ali to je dovelo do uspeha: 2015. godine Iran i šest svetskih sila potpisali su sporazum u Beču. Taj događaj mnogi su pozdravili kao veliki trenutak u međunarodnoj diplomatiji.

Povlačenje SAD nije bilo planirano

Sporazum je zapravo skup mera obe strane, koje su Rezolucijom 2231 Saveta bezbednosti UN postale obavezujuće po međunarodnom pravu. Savet bezbednosti je takođe odlučio o nizu koraka vezanih za primenu.

To takođe uključuju takozvani „snepbek“ mehanizam, koji omogućava brzo i jednostavno vraćanje ublaženih sankcija, ako Teheran prekrši sporazum. Niko nije mogao da pretpostavi da će se SAD povući iz sporazuma, pa stoga nije bilo odredbi vezanih za tu mogućnost.

Međutim, 2018. godine se upravo to desilo. Već tokom predizborne kampanje Donald Tramp je kritikovao atomski dil kao „najgori sporazum ikada“. Godinu dana nakon što je kao predsednik ušao u Belu kuću, jednostrano je raskinuo sporazum.

Njegova politika „maksimalnog pritiska“ trebalo je da natera Teheran da prihvati plan od 12 tačaka, koji je predstavio tadašnji državni sekretar Majk Pompeo, ali taj plan je za Iran bio neprihvatljiv.

On je uključivao zahteve koji su bili izvan nuklearne oblasti. Recimo, Iran je trebalo da okonča mešanje u regionalne sukobe, kao i konvencionalno raketno naoružavanje.

Vašington je jednostrano uveo niz novih sankcija Teheranu. To je imalo ogromne posledice po iranske potencijalne poslovne partnere na Zapadu i njihove zajmodavce: iz straha od takozvanih sekundarnih sankcija SAD, koje bi mogle da dovedu do velikih kazni i isključenja sa tržišta SAD, nije došlo do trgovinskog uspona kojem se Iran nadao.

Uzaludni napori evropske trojke

Francuska, Nemačka i Velika Britanija ipak su pokušale da spasu sporazum. Uspostavile su INSTEKS (Instrument za podršku trgovinskim razmenama) kako bi se omogućili trgovina sa Iranom uprkos američkim sankcijama.

Kako se SAD ne bi naljutile, INSTEKS je trebalo da bude ograničen na trgovinu humanitarnom robom. Ali to je bilo daleko od dovoljnog kako bi se nadoknadili ekonomski gubici Irana. Iran je na svoj način reagovao na pritisak SAD: nastavio je sve više da obogaćuje uranijum.

Prema podacima IAEA, procenjuje se da je od sredine maja 2022. godine u iranskim zalihama bilo oko 3.800 kilograma obogaćenog uranijuma. Nuklearnim sporazumom Iran se obavezao na maksimalnih 202,8 kilograma.

Prema izveštaju, Iran takođe obogaćuje uranijum znatno iznad nivoa od 3,67 odsto koji predviđa sporazum. Zalihe do 20 odsto obogaćenog uranijuma, od marta su povećane za 56,3 kilograma, na 238,4 kilograma, a zalihe do 60 odsto obogaćenog uranijuma povećane su za 9,9 kilograma, na 43,1 kilogram. Za pravljenje atomske bombe potreban je uranijum obogaćen na oko 90 odsto.

Mogu li SAD i Iran još da postignu dogovor?

SAD pod predsednikom Bajdenom i Iran pod tvrdolinijašem Ebrahimom Raisijem kao predsednikom najavili su spremnost da se sporazum oživi. Pregovore u Beču od aprila 2021. godine koordiniše visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borel.

Glavni iranski pregovarač Ali Bageri izbegava direktne razgovore sa SAD. Međutim, razlike između vlada u Vašingtonu i Teheranu i dalje su velike. Obe strane su pod unutrašnjim pritiskom, nijedna ne želi da bude označena kao mekana.

Tvrdolinijaši u Iranu zahtevaju garancije SAD da nijedan budući predsednik SAD više neće moći da se povuče iz sporazuma. Predsednik Bajden to odbacuje. Republikanci prete da će se povući i iz obnovljenog sporazuma, ukoliko njihov kandidat bude novi predsednik SAD.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.