„Kao poglavar naše pomesne Crkve smatram da bi bilo kakvo uvođenje novine u vekovnu praksu vezanu za način pričešćivanja bilo pogrešno“, izjavio je Irinej avgusta 2020. za „Politiku“. On se tako usprotivio brisanju kašičice posle pričešća svakog vernika.

Ta vrsta obrednog tradicionalizma, i to po svaku cenu, svrstavala ga je u najkonzervativniji deo crkve koju je predvodio u doba pandemije – i čija je žrtva postao.

Čačak, Beograd, Prizren, Ostrog, Niš

U kući Zdravka i Milijane Gavrilović u selu Vidova kod Čačka godine 1930. rođen je dečak kojem su na krštenju dali ime Miroslav. Posle osnovne škole u rodnom selu, išao je u čačansku gimnaziju, potom je završio Bogosloviju u Prizrenu i Bogoslovski fakultet u Beogradu. Služio je vojni rok, a potom 1959. od tadašnjeg patrijarha Germana u manastiru Rakovica primio monaški čin i ime Irinej. Iste godine u crkvi Ružica na Kalemegdanu rukopoložen je za jeromonaha.

Zaposlen je kao profesor Prizrenske bogoslovije. Odlazi na postdiplomske studije u Atinu, a 1969. preuzima dužnost upravnika Monaške škole u manastiru Ostrog. Posle toga se vraća u Prizren kao rektor Prizrenske bogoslovije. Sledeći uspon u karijeri je dužnost vikarskog episkopa srpskog patrijarha, a godinu dana posle toga, 1975, postaje Episkop niški.

Trideset i pet godina kasnije, u januaru 2010, izabran je za Arhiepiskopa pećkog, Mitropolita beogradsko-karlovačkog i patrijarha srpskog. Kao jedan od tri kandidata kojeg je monah naslepo izvukao iz šešira, Irinej je u početku bio u senci svog prethodnika, omiljenog patrijarha Pavla.

Dobri i loši protesti

Pokazaće se da je Irinej čovek koji ima smisla za politiku i biznis, te da štiti ljude iz svog tabora, makar bili umešani u mutne radnje. Ali i da nema snage ni volje da javno raščisti sa kriminalnim pojavama među sveštenstvom, kao što je seksualno zlostavljanje dece. Najizrazitija crta po kojoj će ga pamtiti savremenici jeste apsolutno poverenje u aktuelnu vlast. Primeri za ovaj stav su brojni.

24. marta 2019, na dvadesetu godišnjicu početka NATO bombardovanja Srbije, patrijarh je u Nišu između ostalog rekao da „ono što danas vidimo na ulicama nije dobro“, dodajući da „to daje snagu našim neprijateljima“. Na desetine hiljada ljudi su tada već mesecima na ulicama Beograda tražile osudu nasilja prema kritičkim novinarima i neistomišljenicima, tražile slobodne medije i fer izbore.

Irinejevo skoro doslovno ponavljanje propagandne teze vlasti da su protesti protiv nje upereni protiv Srbije, poistovećivanje trenutnog režima i njegove sudbine sa sudbinom države i naroda, izazvalo je tadašnju opoziciju iz Saveza za Srbiju da odgovori otvorenim pismom, u kojem su Irineju spočitavali „direktno mešanje u dnevno-politička pitanja i otvoreno stajanje na stranu vlasti“.

Nepunu godinu dana kasnije, Irinej je crnogorske proteste protiv vlasti Mila Đukanovića nazvao „pozivom za prevazilaženje podela“. Time je pokazao da za njega pravičnost protesta zavisi od toga kako se zove autokrata protiv kojeg ljudi izlaze na ulice.

„Očuvanje jedinstva srpskog naroda“

Javnost u Srbiji najviše je podelilo odlikovanje koje je na Irinejevu inicijativu Srpska pravoslavna crkva uručila predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću za „delatnu ljubav prema Crkvi, angažovanje na očuvanju jedinstva srpskog naroda i neumornu borbu za celovitost Srbije i očuvanje KiM u njenim granicama“. Mnogi visokorangirani sveštenici Srpske pravoslavne crkve nisu se pojavili na dodeli Ordena Svetog Save srpskom predsedniku.

Za razliku od pokojnog mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, kojeg je takođe pokosila korona krajem oktobra 2020, Irinej nije verovao u to da će Aleksandar Vučić pod pritiskom Zapada priznati Kosovo.

Tiha Irinejeva podrška Vučiću postoji od početka naprednjačke dominacije u Srbiji, ali je ona u poslednjih nekoliko godina postajala sve otvorenija, pompeznija i glasnija. Irinej je 2018. u Banjaluci bio jednoznačan: „Blagodarimo Gospodu što nam je podario čoveka koji se lavovski bori za srpski narod, a posebno za mučeničko i stradalno Kosovo i Metohiju“. Vučić je se sa svoje strane odužio, rekavši da kritičari Irinejeve bliskosti sa vladajućom garniturom žele da budu „važniji od Boga i Srbije“.

Ovakvo retoričko umetanje Boga kao saveznika u potpuno svetovni spor o tome koliko čvrst zagrljaj crkvene i svetovne vlasti crkva može da podnese neoštećenog dostojanstva, vernici koji nisu skloni Vučiću mogli bi da protumače kao drsko bogohuljenje.

Irinej se zalagao za nešto drugačiji plan pregovora oko Kosova: „Uvek sam govorio da u rešavanju problema na Kosovu prvi uslov treba da bude bezbedan povratak 250.000 Srba, proteranih od 1999. do 2004. godine. Međunarodna zajednica treba da pomogne najpre po tom pitanju, pa tek onda organizuje razgovore o drugim temama“.

Iza Irineja će ostati dovršen Hram na Vračaru i sećanje na čoveka koji se na tronu Svetog Save odlično slagao sa svetovnim gospodarima života pravoslavnih vernika.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android