Birači su kanda nezahvalni. Irski premijer Leo Varadkar je bio uspešan šef vlade. Pametno je delao kada je reč o odnosima sa vladom u Londonu, Bregzitu, i pridobio je za sebe zemlje EU.
Istovremeno je sprovodio društvenu modernizaciju: 2018. je većina Iraca glasala za legalizaciju abortusa. Pao je jedan od poslednjih tabua prošlosti kojom je dominiralo katoličanstvo. A homoseksualni premijer sa ocem poreklom iz Pakistana je delovao kao otelotvorenje moderne Irske – otvoren prema svetu i sa verom u privredu.
Ali, Leo Varadkar je načinio odlučujuću grešku: uspešno je savladao spoljnopolitičke izazove, ali je prekasno shvatio šta birače zaista muči. A to su cene stanovanja i rad socijalnih službi, a pre svega stanje u zdravstvu.
Irska privreda cveta i oporavila se od teških godina nakon bankarskog sloma 2010. Ali od toga normalni Irci uglavnom još nemaju ništa.
To su problemi slični onima u drugim evropskim zemljama. Delovi stanovništva osećaju da nemaju učešća u privrednom uspehu, da nema pravedne raspodele, da su globalne elite samo pohlepni profiteri sistema. Mnogi zaposleni su nezadovoljni svojom situacijom.
Tako u Dablinu ima posla, ali ne i priuštivih stanova. A godine drastične politike štednje napravile su velike rupe u socijalnoj mreži.
Gnev birača su osetile obe tradicionalne stranke u zemlji, Varadkarova Fine Gael i opoziciona Fijana Fejl. Gnev je uperen protiv sistema u kojem te dve stranke decenijama dodaju jedna drugoj vlast, a da među njima više ne mogu da se razaznaju ideološke ni političke razlike. A birači hoće prave alternative, hoće da svojim glasovima nešto pokrenu.
Najviše zapanjuje to što je, posle decenija provedenih u političkom izgnanstvu, Šin Fejn uspela da prevaziđe svoju prošlost. Za partiju koja je uvek izgledala povezana sa nasiljem Irske revolucionarne armije (IRA), ponovo može da se glasa. Za mnoge starije Irce to je i dalje tabu, ali mladi birači koji traže „drukčiju“ politiku, nemaju taj problem.
Šin Fejn je sa skoro 25 odsto odnela prvo mesto u nedelju, slede Fijana Fejl (22 odsto) i Fine Gael (21).
Šefica pobedničke stranke Merilu Mekdonald je to nazvala revolucijom na biračkim mestima. Njoj je uspelo da od Šin Fejn napravi stranku koja važi kao umerena leva politička snaga.
Time je prvi put u poslednjih nekoliko decenija razbijena premoć dve velike stranke. Vreme prostih većina je prošlo. Nastaje višepartijski sistem koji stvara prinudu formiranja komplikovanih koalicija.
I po tome je Irska sličnija drugim evropskim zemljama. Ako su sada „veliki“ splasnuli na nešto više od 20 odsto, onda će Irska doživeti iste političke podele kakve smo imali u Španiji, Italiji ili Nemačkoj.
Tako će u Dablinu formiranje vlade biti težak posao. Fine Gael i Fijana Fejl ne žele da sarađuju sa Šin Fejnom. Da li će posledica biti večita velika koalicija sa slabom većinom? U tom slučaju bi kazna birača sledeći put mogla biti još oštrija.
Neočekivani uspon irske nacionalističke stranke Šin Fejn je znak da se Irska kreće ka ujedinjenju. Nakon što je London u jeku Bregzita jasno pokazao da se sve manje interesuje za budućnost svojih severnih regiona, ono što je izgledalo nemoguće sada može da se zamisli.
Jer, ako Severna Irska i Republika Irska ubuduće budu htele da žive u zajedničkom ekonomskom prostoru po pravilima EU, onda će veza sa Velikom Britanijom početi da slabi, a argumenti za političko jedinstvo će jačati.
To ne bi smelo da se odvija brzo, već mora biti spor politički proces. Obe strane znaju da još nisu zaceljene rane iz godina nasilja. Dokle god živi generacija čiju su mladost obeležili bombaški napadi, politička ubistva i brutalne ulične borbe, to može biti samo vrlo postepeno približavanje. I u Dablinu niko ne želi da se prebrzo zbliži sa ekonomski slabim Belfastom.
Ali, Bregzit i rezultat poslednjih izbora u Republici izveli su zemlju na kurs ujedinjenja. Ironija je sudbine to što je baš britanski premijer omogućio taj put kada se složio sa povlačenjem granice u Irskom moru jer je hteo „tvrd Bregzit“. Irska, uzorni pitomac Evrope, kreće se u vrlo živu budućnost.