Sredina 19. veka u Nemačkoj je vreme velikih promena i velike krize. Industrijalizacija, kao i rast broja stanovnika doveli su do masovnog siromaštva. Protesti protiv društvene nejednakosti između vlasnika fabrika i radnika bili su sve češći. Socijalistička radnička partija Nemačke (SADP) spada u prve organizacije koje su se založile za ugrožene. Bila je trn u oku vlastodršcima Nemačkog carstva. Stranačka okupljanja bila su zakonom zabranjena. Ali i pored velikog pritiska, ona je postajala sve omiljenija.

SADP se 1890. godine preimenovao u Socijaldemokratsku partiju Nemačke (SPD). To je najstarija nemačka stranka. Po završetku Prvog svetskog rata dobija šansu da učestvuje u politici. U vreme Vajmarske Republike – prve parlamentarne demokratije u Nemačkoj – socijaldemokrate postaju deo vlade. Žene dobijaju pravo glasa 1918. godine, za šta se SPD zalagao dvadeset osam godina ranije.

Progoni nacista

Međutim, nestabilna politička situacija i svetska ekonomska kriza omogućili su da 1933. godine na vlast dođe Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija Adolfa Hitlera. Brojne socijaldemokrate, ljudi koji su se borili za svoje ideale i nisu želeli da napuste zemlju, stradali su u koncentracionim logorima ili su bili ubijeni.

Hans Kojne sa Instituta za istraživanje demokratije na univerzitetu u Getingenu smatra da je to bilo veoma važno iskustvo za socijademokrate. Istorijski narativ stranke ukazuje „da je u mračna vremena nemačke istorije i diktature, SPD bio demokratska snaga otpora i da je taj stav sačuvan do danas“.

SPD na vlast dolazi 1969. godine. U koaliciji sa Strankom slobodnih demokrata (FDP, liberali), a Vili Brant postaje prvi socijademokratski kancelar. Brant se zalagao za politiku pomirenja sa zemljama Varšavskog pakta. Njegov pad na kolena u Varšavi, 7. decembra 1970. godine pred spomenikom žrtvama nacizma, privukao je veliku pažnju svetske javnosti.

Od Nobelove nagrade do povlačenja

To je bio izuzetan čin za nemačku istoriju, ocenjuje Tomas Poguntke. „Istorijski gledano, Brantova politika prema Istoku, najveće je dostignuće posleratnog SPD“, kaže za DW direktor Instituta za istraživanje stranaka sa univerziteta u Diseldorfu. U to dostignuće spada „lečenje ratnih rana, ali i pomirenje sa političkom realnošću: podela Evrope, gubitak oblasti na Istoku, podela Nemačke“.

Za svoju politiku prema Istoku, Brant je dobio i Nobelovu nagradu za mir. Međutim, sa kancelarske funkcije iznenada se povlači, nakon što je otkriveno da je njegov saradnik, Ginter Gijom, bio špijun DDR-a. Branta je nasledio ministar finansija Helmut Šmit. Ali možda najveći izazov za stranku tek predstoji.

Agenda 2010 podelila SPD

Nakon ere Helmuta Kola, dužnost kancelara 1998. godine preuzima Gerhard Šreder. On uvodi „Agendu 2010“, koja vodi ka smanjenju socijalne pomoći, pomoći za nezaposlene i smanjenu plata sa ciljem rešavanja problema dugoročne nezaposlenosti. Iako je privredna situacija možda opravdavala taj Šrederov korak, tradicionalisti u SPD-u i stalni birači smatrali su da su ostavljeni na cedilu. Govorili su o prodaji duše stranke.

Levičarska stranačka frakcija se otcepila i ujedinila sa naslednicima bivše istočnonemačke vladajuće partije. U kasnijoj velikoj koaliciji sa Angelom Merkel na čelu, SPD je bio primoran na dalje ustupke, od kojih je na kraju profitirala kancelarka. Neuspeh na pokrajinskim izborima, česte promene u stranačkom vrhu i neprestane unutarstranačke tenzije, uticali su na gubitak orijentacije. Od te slabosti profitirale su druge stranke poput Levice ili desničara iz Alternative za Nemačku (AfD).

Konkurencija i s leva i zdesna

SPD sada ima više konkurenata i našao se u krizi, smatra politikolog Poguntke. „Kada je stranaka više, gotovo je neizbežno da one pojedinačno slabe“. Uz to, unutar SPD još uvek „nije tačno definisano da li bi stranka više trebalo da se usmeri ka centru ili da opet više neguje levičarske vrednosti“. Nakon poslednjih izbora za Bundestag, SPD je hteo da se reformiše i da utvrdi koje vrednosti treba da sledi, odbacujući mogućnost formiranja nove velike koalicije. Vrh stranke sada ponovo govori o tome.

U kojoj meri SPD može da ostane dosledan svojim idealima za koje se toliko dugo borio i toliko ispaštao? Poguntke sa univerziteta u Diseldorfu smatra da ništa nije isključeno: „Stranka je sada podeljena između želje da se iz opozicije bolje pozicionira i pritiska da uđe u veliku koaliciju.“ Još uvek se ne zna šta će članovi stranke odlučiti. „Sve bi moglo da se završi teškim porazom rukovodstva stranke.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android