Film „Hladni novembar“ reditelja Ismeta Sijarine dešava se u periodu punog zamaha raspada Jugoslavije, u trenutku kada Slobodan Milošević snažno pokušava da umanji kosovsku autonomiju. Albanci na Kosovu, suočeni sa serijom otkaza na poslu i pritiscima da potpišu takozvanu izjavu lojalnosti državi Srbiji, dolaze u tešku dilemu: ko će biti pravi „patriota“, a ko „srpski špijun“, i primorani su da biraju između dve loše opcije. O pogledima na to vreme, teškoćama za kulturnu saradnju u regionu, gostovanju na festivalu Mirdita, dobar dan“, i jazu koji postoji između srpskog i albanskog društva za DW razgovaramo sa rediteljem Ismetom Sijarinom:

DW: Vaš film je smešten u vreme „poštenih Albanaca“ i „izdajnika“ na Kosovu početkom devedesetih. Kako se kosovsko društvo borilo sa tom podelom?

Ismet Sijarin: Mnogi ljudi su u to vreme ostali bez posla, i odlučio sam da napravim film o čoveku koji se našao između dve vatre, znajući da će bilo koji izbor biti loš za njega i da će za to morati da plati cenu. Želeo sam da pokažem kako smo u to vreme uspeli da preživimo umesto da živimo, jer smo u to vreme bili samo brojevi bez prava.

Ljudi koji su nastavili da rade bilo gde, nazivani su od Albanaca špijunima i kolaboracionistima, a nisu ih prihvatali ni Srbi jer su ih i oni smatrali albanskim špijunima i izdajnicima. Moj glavni junak nije bio ništa od toga, jer su njegovi razlozi bili isključivo socijalni i ekonomski. I zato film nije nigde gde smo ga prikazivali na festivalima tretiran kao politički film, već više kao socijalna drama koja se dešava svuda gde neko zbog opstanka porodice mora da donese teške odluke.

Podela te vrste je svakako nestala tokom godina. Da li su se u kosovskom društvu sada pojavile neke nove podele?

Postoje rekao bih dve grupe ljudi. Svaka od njih voli Kosovo. Ali, voleti Kosovo ne znači samo visoko držati crno-crvenu zastavu i pevati patriotske pesme. Živimo u vremenu gde možete da radite šta hoćete samo ako mašete zastavom. Tako da sada gradimo jedno neobično društvo, koje je izolovano i u kojem nove generacije ne poznaju dovoljno svet. Oni ne putuju kako bi taj svet upoznali i Priština je puna dvadesetogodišnjaka koji nikada nisu putovali u inostranstvo.

Biti izolovan u tako maloj zemlji znači da nemate ideju šta se dešava oko vas, jer kroz medije vi ne možete da upoznate svet, to morate da uradite ako putujete svetom i kroz žive susrete.

Kao neki zli duh u filmu je prisutan Slobodan Milošević, čiji portreti se nalaze u svakoj kancelariji firme u kojoj je glavni junak Fadil zaposlen?

To je bila neka vrsta psihološkog pritiska kroz propagandu. Na Kosovu to je bilo nešto poput zlog znaka. Pojedini ljudi su napuštali posao samo zbog toga što su fotografije Miloševića bile u svakoj kancelariji i u svakoj firmi. Generalna ideja je bila da se Albanci kroz taj pritisak nateraju da odu sa Kosova u inostranstvo.

Moje mišljenje je da se želelo da se Kosovo učini nemogućim za život određenoj grupi ljudi kroz nemogućnost da rade i normalno žive. I to je zaista funkcionisalo, jer tokom devedesetih 400.000 ljudi je napustilo Kosovo. Ali, i to je bila neka vrsta bumeranga, jer su ljudi koji su otišli izdržavali one koji su ostali i oni nisu toliko zavisili od lokalnih prihoda.

Zbog vašeg filma ste imali i neprijatnosti na Kosovu?

Nakon što sam napravio film učestvovao sam u jednoj TV-emisiji gde se govorilo o filmu. Ne slažu se svi sa time kako smo obradili tu temu. Naviknuti su na filmove koji su crno-beli u smislu: ova grupa je dobra, a ova je loša. Zamerka je bila da sam u istu vreću stavio Srbe i Albance, jer po tome nije bilo loših Albanaca u to vreme. Ljudi zbog toga nisu bili prezadovoljni i film je za osam dana prikazivanja u Prištini videlo svega 1.000 ljudi.

U isto vreme ja sam pripadnik inicijative „Intercultural Icebreakers“, koja je nešto slično Mirdita festivalu. Želim da gradim te mostove i povezujem ljude. Poslednjeg puta jedna grupa umetnika me je posetila na fakultetu gde predajem i nakon razgovora pozvali su me sa fakulteta i pitali zašto to radim. Oni nemaju pravo da budu na fakultetu, oni su Srbi iz Beograda, rečeno mi je, iako sam imao dozvolu dekana. Naglo su promenili mišljenje i morao sam da pišem izveštaj o tome jer ’nije pravo vreme’. A ja ne znam koje je pravo vreme i kako ga definisati, ali svejedno završilo se sa upozorenjem da to više ne radim.

Slična situacija je i sa festivalom Mirdita, dobar dan u Beogradu. Čak i sami organizatori preispituju domete festivala i postavljaju sami sebi pitanje da li je sve to previše skromno...

Poenta je u tome da se sve te inicijative, kao i Mirdita festival, odvijaju na nivou nevladinog sektora. S obzirom na to, takve stvari se koliko sutra mogu prekinuti ukoliko neko time nije zadovoljan. A kada se jednom prekine to će teško biti ponovo pokrenuti. Stoga mislim da se to mora postaviti na neki instutucionalni nivo, gde će recimo sarađivati beogradski i prištinski univerzitet, kako bi se izbeglo da se pišu izveštaji zašto smo ugostili nekog iz Beograda. To je neka nova vrsta špijuna; u kosovskom parlamentu se, recimo, dvadeset godina nakon rata još uvek priča o UDBI, optužuju se međusobno ko za koga radi, od koga za to primaju novac i slično, ali ne pričaju o socijalnim problemima i svakodnevnom životu“.

Prateći deo festivala Mirdita su i kordoni policije, i običan posetilac mora da prođe policijsku kontrolu kako bi prisustvovao nekom kulturnom događaju. Koliko to deluje obeshrabrujuće za umetnike?

Na otvaranju festivala se desila zanimljiva scena. Umetnik čija izložba je otvorila festival je davao izjavu, bilo je prisutno nekoliko kamera koje su to beležile, i u trenutku kada se napolju čulo neko komešanje i uzvici onih koji su protiv festivala, skoro sve ekipe su istrčale napolje i ostavile samog iznenađenog umetnika. Ljudi na Kosovu i Srbiji nisu željni dobrih vesti – željni su skandala. Tako da vest nije kulturni događaj već šta se dešava okolo kulturnog događaja. U principu nemam ništa protiv toga što neko protestuje protiv festivala – to je njihovo pravo. Moj posao je da im pokažem da nisu u pravu, a to se ne može učiniti time što ćemo sedeti u Prištini već time što ću doći ovde i predstaviti svoj rad.

Dosta nade se uvek polaže u mlade regiona. Oni nisu bili direktni učesnici ratova i o tome imaju samo posredna saznanja. Da li su mladi zbog toga imuni na virus nacionalizma?

S obzirom da radim kao profesor imam priliku da upoznajem nove generacije mladih ljudi. Posećujem i društvene mreže i prilično sam iznenađen rastom nacionalizma u čitavom regionu, naročito među mladima. I to među onima koji nisu preživeli rat, i od kojih se očekuje da izgrade mostove, da budu Evropljani, kosmopolite, otvorenog duha. Ali, ne mogu da ih krivim za to. Izgradili smo društva u kojima je kul biti nacionalista. To je zaista veliki razlog za zabrinutost i sa mladima stoga moramo da razgovaramo o nacionalizmu i da im objasnimo kuda on vodi. Na Balkanu stvari mogu postati komplikovane veoma brzo.

Teško je nekako izbeći pitanje o famoznom dijalogu Beograda i Prištine. Vidite li tu svetlo na kraju tunela?

Moje mišljenje je da bi se ljudi u regionu radije tukli nego razgovarali. Nismo dobri u dijalogu. Postoje oni koji kažu da probleme ne mogu da reše oni koji su ih napravili, ali ne mislim da mnogo toga zavisi od njih. Mi nemamo mnogo izbora: probali smo rat i mnogo drugih gluposti i to nije funkcionisalo. Dijalog traje već neko vreme bez rezultata, ali kako rekoh ne zavisi mnogo toga od lokalnih lidera, i čini mi da će jednog dana neko povući crtu u međunarodnoj zajednici i reći dosta.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android