Ljudi oboljevaju nakon što prime vakcinu protiv korona-virusa. Cepivo šteti zdravlju građana, a od koristi je samo državi koja pohlepno prikuplja što više podataka o ljudima – ili Bilu Gejtsu.

Protivnici vakcinisanja s takvim i sličnim tvrdnjama poslednjih meseci pokušavaju da mobilišu javnost u Nemačkoj – iako u toj zemlji trenutno uopšte ne postoji obaveza vakcinisanja protiv korona-virusa.

Debata oko vakcinacije uvek je bila „veoma politička“, kaže istoričar Malte Tisen. „Kod vakcinacije se nikada ne radi samo o bockanju iglom, već uvek i o svetonazoru“, kaže u intervjuu za DW Tisen, koji se specijalizovao za istoriju medicine.

-pročitaje još: Prisiljavanje na vakcinaciju je pogrešan put

Vakcinacija je politička stvar – ne samo zato što vakcina ima veze s našim telom, već i zato što ima veze sa socijalnim okruženjem, ali na kraju krajeva i sa državom. Žestoke debate nisu nikakva novost. „Još pre 200 godina oko vakcinacije su se vodile intenzivne političke diskusije, pa i svađe“, objašnjava profesor Tisen, koji se u svom radu intenzivno bavi i istorijom vakcinacije.

Borba protiv velikih boginja

Činjenica da su u Nemačkoj, u poređenju sa drugim zemljama sveta, dosta kritični prema vakcinaciji, ima veze s istorijom imunizacije od 19. veka. Brojni argumenti i stereotipi iz tadašnjih vremena opstali su sve do danas.

-pročitajte još: Spremnost na vakcinisanje – Srbija na začelju

Godine 1874. usvojen je takozvani „Carski zakon o vakcinaciji“, nakon što je u čitavoj Evropi porastao broj ljudi obolelih od velikih boginja. Samo u tadašnjoj Pruskoj dd te bolesti preminule su desetine hiljada ljudi. Vakcinacija protiv boginja je tako postala obavezna, ali je itekako bila sporna.

U to doba u priličnoj meri je posta moderan postao i jedan pokret koji je propagirao optimiziranje ljudskog tela uz pomoć prirodnih sredstava – recimo uz pomoć sunčeve energije ili specijalnih dijeta. Još 1869. u Lajpcigu i Štutgartu su osnovana prva udruženja protivnika vakcinisanja, punih pet godina pre usvajanja Carskog zakona o vakcinaciji. Vrlo brzo je broj članova tih udruženja porastao na 300.000.

Vakcinacija je za taj pokret bila „đavolja rabota“, „nešto veštački, neka hemija koja se ubrizgava u telo“, kaže Malte Tisen: „I to ujedno objašnjenje za činjenicu da je do danas u Nemačkoj, pa čak i u alternativnim miljeima, uspela da opstane tako masovna kritika na račun vakcina“.

Još u vreme prvih kampanja protiv vakcinacije, određenu ulogu igrali su i antisemitski stereotipi, pa i teorije zavere. Već u ranoj fazi se, na primer, proširila teza da je vakcinacija „deo svetske zavere Jevreja, da se tako ciljano želi da se naškodi nemačkoj populaciji“, ukazuje Tisen. To su stereotipi koji se, u nešto izmienjenom obliku, često pojavljuju i u rasističkim i antisemitskim postovima na društvenim mrežama kojima se vodi kampanja protiv vakcinacije.

Nemački skeptici

U Nemačkoj određenu tradiciju ima predubeđenje o „svemoćnoj državi koja prisiljava građane na imunizaciju“. To je možda i jedan od razloga za relativno nisu spremnost Nemaca da se vakcinišu. U reprezentativnoj anketi koju je krajem decembra uradio Svetski ekonomski forum (WEF), Nemačka se na međunarodnoj rang-listi spremnosti na vakcinaciju nalazi negde u sredini.

-pročitajte još: Da li vakcinisani treba da imaju posebna prava?

A i kad se radi o spremnosti na vakcinaciju protiv gripa (podaci iz 2019.) za osobe starije od 65 godina, može se uočiti da se mnogi Nemci boje vakcine – čak više i od samog virusa. Protiv gripa se vakciniše samo 35 odsto starijih osoba u Nemačkoj, dok je taj procenat u Britaniji 72, a u Južnoj Koreji čak 85 odsto.

Pritom bi trebalo reći da je spremnost na vakcinaciju veća na istoku Nemačke nego na zapadu, kako je pokazalo i nedavno istraživanje Instituta Robert Koh. I to ima istorijske razloge.

U DDR-u je vakcinacija protiv difterije, tuberkuloze i boginja bila obavezna, pa i prisilna. Svakoj osobi koja nije htela da se vakciniše pretila je kazna u iznosu do 500 DDR-maraka. Zapadna Nemačka (BRD) je na drugoj strani gotovo u potpunosti ukinula obaveznu vakcinaciju. Prioritet je bilo „prosvetiteljstvo“ i – „dobrovoljna odluka građana“.

„Narodno zdravlje“

Jedan primer je i vakcinisanje protiv dečije paralize početkom šezdesetih godina prošlog veka. Istočna Nemačka je znatno pre Zapadne počela sa sistematskom borbom (i programom vakcinacije) protiv te bolesti. Broj obolelih počeo je znatno da opada, dok su se istovremeno u BRD suočavali s izbijanjem novih epidemija poliomijelitisa, odnosno dečije paralize. U trci oko „narodnog zdravlja“ DDR je pobedio BRD – a klasnom neprijatelju čak poslao i velikodušnu ponudu za pomoć u borbi protiv te bolesti.

Godine 1961. državni vrh DDR ponudio je BRD-u tri miliona doza polio-vakcina. Razlog: u DDR-u nije bilo potrebe za vakcinama, jer je bolest bila iskorenjena. „To je naravno trebalo da bude propagandni trijumf Istoka“, kaže Tisen. Ali tadašnji kancelar Zapadne Nemačke Konrad Adenauer pristojno se zahvalio i odbio ponudu. Tako je izledao „Hladni rat preko vakcina“.

Za ili protiv prisiljavanja?

Bavarski premijer Markus Tder (CSU) je početkom prošle nedelje uzburkao duhove jednim svojim predlogom. S obzirom na to da mnogi zaposleni iz oblasti nege bolesnika očigledno ne žele da se vakcinišu protiv korona-virusa, Zeder je predložio da se razmisli u uvođenju obaveznog vakcinisanja za ljude koji rade u toj branši.

Istoričar Malte Tisen kaže da bi bilo bolje da se tu ideja ne prihvati. „Poslednje sredstvo“, tako on naziva obavezu vakcinisanja za pripadnike određenih zanimanja i dodaje da je mnogo bolje apelovati na etiku negovatelja i lekara. „Ako neko apsolutno ne želi da se vakciniše, onda tu ne pomažu ni sankcije“, kaže sagovornik DW. I to iz razloga koji je već poznat iz prošlosti: falsifikovane potvrde o vakcinaciji. „Navodno vakcinisano osoblje bi potencijalno predstavljalo opasnost, ali te ljude ne bi bilo moguće identifikovati.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android