Okružni sud u Berlinu, april 2021. Devetnaestogodišnjak pred sudom za prekršaje. Mladić je beskućnik i ispostavilo se da je zavisnik od kristal-meta. Spava po železničkim stanicama u Berlinu.

Te informacije su dovoljne da sudija odluči: Optuženi neće biti pušten danas. Ne zato što je kriv za krađu dva parfema „Život je lep“ (La vie est belle) firme „Lankom“, zbog kojih ga je policija uhapsila dan ranije, a što će se tek kasnije ispitivati na suđenju, već da sudija bude siguran da optuženi neće pobeći i da će biti na raspolaganju kada sud želi da dođe do njega.

Varijacije ovakvog slučaja, koje advokat i novinar Ronen Štajnke opisuje u svojoj knjizi „Nisu svi jednaki pred zakonom“, dešavaju se na hiljade puta godišnje. Činjenica jeste da samo oko tri odsto osoba optuženih za neki zločin završi u istražnom zatvoru, ali činjenica je i da je skoro 100.000 ljudi u Evropskoj uniji u zatvoru bez pravosnažne presude. Svaki peti – 12.000 ih je samo u Nemačkoj – smatra se nevinim, ali i dalje sedi u zatvoru.

U drugim zemljama EU broj pritvorenih čak je i veći nego u Nemačkoj. A boravak u istražnom zatvoru traje mesecima, u pojedinim zemljama u proseku više od godinu dana, pre nego što uopšte dođe do procesa.

U mnogim zemljama postoje određene grupe koje se posebno često zatvaraju. Prema kriminalističkoj statistici, 60 odsto pritvorenih su stranci. Među svim optuženima ih je pak samo 30 odsto – dakle, stranci se privode mnogo češće nego Nemci. Statistika je neumoljiva, pa je zanimljivo pomenuti i da u opštoj populaciji stranci čine samo 12 procenata. Osim toga, kako pokazuje jedno istraživanje, većina pritvorenih je nezaposlena, a oko polovina su beskućnici.

Većina pritvorenika optužena je za lakša krivična dela

Kristin Morgenštern, profesorka krivičnog prava i rodnih studija na Slobodnom univerzitetu u Berlinu, u svom naučnom radu bavila se istražnim zatvorima u Evropi. Pokazalo se da je više od trećine svih ljudi u istražnim zatvorima u Nemačkoj optuženo za krađe, obično za lakša krivična dela. „Većinom se radi o krađi flaše alkohola, konzervi energetskog pića ili kafi, mesnoj salati ili konzervi sardina.“

Istraživanja pritom pokazuju da to nije samo nemački problem. „Pronašli smo sličan obrazac i u drugim evropskim zemljama u kojima smo sprovodili istraživanja“, kaže Morgenštern. „Čak i u zemljama s liberalnijom politikom.“

Da bi odlučile da li će nekoga da zatvore, sudije moraju da odmere sledeće: ako osoba bude puštena, da li će ona manipulisati dokazima, zastrašivati svedoke ili pobeći od krivičnog gonjenja? U 95 odsto slučajeva u Nemačkoj, sudije kao glavni razlog za navode rizik od bekstva.

Teoretski gledano, sudije bi trebalo da donesu odluku na osnovu konkretnih dokaza u pojedinačnom slučaju. Međutim, realnost je često drugačija, kaže advokatkinja za krivična dela Lara Volf. „Zatvaraju ljude na osnovu osećaja, pretpostavki, svakodnevnih teorija.“ Njena doktorska teza je jedna od retkih studija o opasnosti od bekstva u kojoj se, na osnovu empirijskih istraživanja, pokazuje koji lični faktori utiču na to da li će neko da pobegne od krivičnog gonjenja.

Veća je verovatnoća da će ljudi iz marginalizovanih grupa biti zatvoreni

U nedostatku konkretnih istraživanja, a prema podacima Lare Volf, sudije formiraju sopstvene teorije na osnovu ličnih iskustava. I predrasuda. Referentna pravna literatura i razgovori sa sudijama pokazuju da se kontakti u inostranstvu, na primer, generalno smatraju pogodnim za bekstvo. Kao i beskućništvo, nezaposlenost i loše obrazovanje. Stabilan posao, dobro obrazovanje i lične veze, s druge strane, tumače se pozitivno, odnosno kao nešto što ljude sprečava da pobegnu. Sve do kasnih 1980-ih, neke sudije su i dalje smatrale da homoseksualne veze samo u izuzetnim slučajevima smanjuju rizik od bekstva, pošto su procenjivali da su one obično manje obavezujuće od heteroseksualnih. Rezultat: veća je verovatnoća da će grupe koje su već marginalizovane pre završiti u istražnom zatvoru do početka suđenja.

Volf je analizirala 169 slučajeva u Nemačkoj u kojima je sud odlučio da postoji opasnost od bekstva, ali su osobe puštene na slobodu iz proceduralnih razloga. Samo 14 od 169 osoba umaklo je pravdi, svi ostali su se uredno pojavili na ročištu. „Bila sam iznenađena jasnoćom rezultata“, kaže pravnica Volf.

Ni Nemačko udruženje sudija, ni Odeljenje za pravosuđe, različitost i borbu protiv diskriminacije Senata Berlina nisu želeli da na pitanje DW komentarišu rezultate studije.

Ne treba zaboraviti ni to koliko su često veoma teški uslovi u istražnom pritvoru: ljudi uglavnom provode 23 sata dnevno u svojoj ćeliji, bez kontakta sa spoljnim svetom i bez ikakvih aktivnosti. Mere resocijalizacije, kao što su radni ili socijalni programi, nisu dostupni onima za koje se još uvek smatra da su nevini, objašnjava profesorka krivičnog prava Kristin Morgenštern. Tome se može dodati i šokantno iskustvo da su istrgnuti iz svakodnevnog života, bez jasne ideje kako dalje. Morgenštern iz svog istraživanja zna: „To je veoma neprijatna, nestabilna, zastrašujuća, lična situacija.“

Gotovo polovina postupaka završava se bez zatvora

A to može i da se otegne. Više od polovine pritvorenika u pritvoru provede tri meseca ili više.

Pritom nemački zakon izričito propisuje da trajanje istražnog pritvora mora biti srazmerno mogućoj kazni, jer u konačnu kaznu uračunaće se i vreme provedeno u istražnom zatvoru.

Međutim, u skoro polovini svih slučajeva postupak se završava bez zatvorske kazne. Statistika tužilaštva pokazuje da je skoro 30 odsto svih pritvorenih pušteno na slobodu nakon postupka i određena im je uslovna kazna, deset odsto dobija novčanu kaznu, a osam procenata se oslobađa, izvlači sa drugim merama ili se slučaj obustavlja.

Prenatrpani zatvori

Veliki broj pritvorenika u velikoj meri doprinosi prenatrpanosti zatvora. U jednoj od tri evropske zemlje u zatvorima ima više pritvorenih, nego što zvanični kapaciteti dozvoljavaju. To je bilo posebno problematično tokom pandemije korone: skučeni smeštaj i loši higijenski uslovi zatvore čine idealnim leglom za bolesti, kao što su one koje uzrokuje korona-virus, pokazalo je istraživanje DW.

Kada bi svi pritvorenici bili pušteni na slobodu, zatvori u gotovo svim zemljama EU odjednom više ne bi bili pretrpani.

Čak i ako će istražni zatvori i dalje biti neophodni u nekim slučajevima. Ako bi manje ljudi bilo zatvoreno pre suđenja, to bi rasteretilo prenatrpane zatvore. I ljude koji su tamo pritvoreni.

Uredili: Peter Hile, Đana Grin

Ovaj projekat je zajedničko istraživanje u okviru „European Data Journalism Network“

Upravljanje projektom: Civio

Saradnici: Deutsche Welle, Divergente, El Confidencial, EURologus, OBCT, VoxEurop

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.