Populistički zemljotres u Italiji je dubok politički rez u toj zemlji kao i Evropi. Stari sistem, u kojem su socijaldemokrate i konzervativne Berluskonijeve stranke naizmenično bile na vlasti, uništen je. Na mestu starih narodnih stranaka su se našli novi polovi. Populističke stranke levice i desnice u Italiji postaju nove narodne stranke. To je činjenica, makar se ona i ne dopadala novom establišmentu. U Italiji se dešava ono što su već doživele, ili će doživeti, i druge zemlje EU.
- pročitajte još: Italijani izabrali haos
U Grčkoj je na vlasti koalicija radikalnih levičara i desničara. U Mađarskoj vladaju konzervativni populisti. U Francuskoj je na izborima pobedila jedna antisistemska stranka i pri tome držala u šahu desničarske populiste, kojima i u Francuskoj teži trećina birača. Doduše, pokret Emanuela Makrona je – za razliku od mnogih drugih – naklonjen Evropi. U Austriji su desničarski populisti u vladi. U Nemačkoj sede u Bundestagu kao najveća opoziciona stranka. U Nemačkoj je „AfD“ delom najjača partija. U Velikoj Britaniji se jedan nacionalistički anti-pokret koji se proteže kroz sve poznate stranke, izborio za „Bregzit“.
Politička scena u Evropi se menja
Italija, dakle, nije usamljen slučaj, već nastavak razvoja kojem su etablirane partije u Evropi malo šta mogle da suprotstave. Prost argument da se radi o novim ekstremnim konkurentima sleva i zdesna okupljenim oko „populista“, više nije dovoljan. Birači za to ne haju. Oni, kao što je to u Italiji postalo jasno, hoće nešto novo, sveže, alternativu. Ta želja se hrani dubokim nezadovoljstvom učinkom dosadašnjeg sistema. U Italiji je to nezadovoljstvo dugo tinjalo, a sada je došlo do populističke, antievropske, nacionalističke, erupcije kritične prema sistemu. Desničarski pobednik na izborima Mateo Salvini je već dan posle izbora rekao da je „populizam“ za njega počasna titula, jer je, kako kaže, on tu zbog naroda i hoće da čuje njegov glas – „vox populi“.
Sve više birača u Evropi nema problem sa negativnim osobinama, neispunjenim obećanjima i sirovom propagandom, koje etablirani obično pripisuju populistima. Oni hoće jednostavna rešenja za kompleksne probleme. A ako njih ne bude – krivi su drugi. Mnogi populisti, od Velike Britanije do Italije, ugledali su se u tome na predvodnika svih populista, predsednika SAD Donalda Trampa. Nije slučajno to što je bivši Trampov sufler i razarač sistema Stiv Benon jedan dan pred izbore osvanuo u Rimu i podržao ekstremnog desničara Salvinija.
Populizam u Evropi nije samo desničarski fenomen. U Evropskom parlamentu se nalazi i uspešna stranka „5 zvezda“ iz Italije i to u istoj poslaničkoj grupi sa nacionalističkim borcima za „Bregzit“ britanske stranke za nezavisnost. Radikalna levičarska Siriza iz Grčke ima svoje mesto u poslaničkoj grupi levičara. Silvio Berluskoni, koji je za potrebe ovih izbora u sebi ponovo otkrio desničarskog populistu, sa svojom prevrtljivom „Forza Italia“ sedi u demohrišćanskoj grupi – odmah pored nemačkih stranaka CDU i CSU.
Populizam je najčešće antievropski
Ljudima koji se zalažu za evropsko ujedinjenje i mirno dobrosusedstvo, velike brige stvara to što su populisti i antisistemske stranke gotovo bez izuzetka protiv EU, protiv Evrope i delimično nacionalistički obojene. „Italijani pre svega“, bio je borbeni poklič Salvinija, pozajmljen od Donalda Trampa. Austrija pre svega, kaže FPO, koja vlada u Beču. Ako svi počnu da viču „pre svega“, onda će osećaj zajedništva Evropljana uskoro postati šuplja fraza. Šef „Lige“ je tražio „oslobađanje“ Italije od EU. To je slična besmislica kao i navodno podjarmljivanje Velike Britanije koje sprovodi EU. No, opasno je to što u Italiji sve više birača veruje u tu besmislicu.
- pročitajte još: Socijaldemokrate u krizi širom Evrope
Nove stranke, razarači sistema, populisti, na internetu i takozvanim socijalnim medijima su stvorili sopstvene, vrlo uspešne i uz to još i jevtine komunikacione kanale. Etablirane stranke kao da su u mnogim delovima Evrope prespavale taj trend. Mreža, misaoni balon, neznanje i populistički uspeh idu zajedno. Parlamentarne demokratije bi uskoro mogle da se pretvore u dirigovane diktature mišljenja u mreži. Kontrola je u rukama Tvitera? Američkih koncerna? Ruskih farmi trolova? Severnokorejskih hakera?
Italija se ovim izborima zauvek preobrazila. Koja zemlja će biti sledeća? U Nemačkoj SPD više nije narodna stranka. Kada će ta sudbina stići i Demohrišćane? Ili će etabliranim strankama koje su suštini teže političkom centru, uspeti da preokrenu populistički trend?