U autorskom tekstu Tagescajtung Ivanji se najpre priseća svog prvog dolaska u posleratnu Nemačku, sedam godina posle oslobađanja iz koncentracionog logora. „Pitali su me zašto nakon svega što sam kao Jevrej doživeo u koncentracionom logoru uopšte putujem u tu zemlju. Zašto tako rado govorim nemački i ne izbegavam jezik nacista. Govorio sam da je jezik nacista bio ružan, Hitlerov Rajh je izgubio rat, ali ja se vraćam izvoru jezika, Geteu i Šileru. Zvuči kao fraza? Može biti, ali to je bio moj odgovor.“

Ivanji opisuje svoje česte dolaske u Nemačku – sedamdeset godina po nekoliko puta – i dodaje da nikada na tim putovanjima nije pomislio na to da je Jevrej.

„Da li je to sada drugačije? Jedna stvar mi je u toj zemlji uvek smetala. Bilo gde da su me predstavljali, rekli bi da sam Jevrej i Titov prevodilac.“ Ivanji je napomenuo da je oboje tačno, ali da bi on više voleo da su ga prvo predstavljali kao književnika.

„Biti Jevrej, to sam u Nemačkoj stalno doživljavao kao bonus, a da li se to sada promenilo? Odnedavno postavljam sebi još jedno pitanje, koje glasi: Da li sam tada, kada je Nemačka bila u ruševinama, imao želju za osvetom?“

Satisfakcija?

Ivanji opisuje da je poslednjih dana rata uspeo da izađe iz logora i posmatra bombardovanje obližnjeg nemačkog grada, kao i da je prošao kroz razoreni grad nakon oslobođenja. „Izgledalo je tako kao slike koje danas na televiziji vidimo iz Ukrajine ili Pojasa Gaze.“

Ivanji je potom opisao kako se 1952. popeo na zvonik kelnske katedrale da bi pogledao grad koji je još uvek bio u ruševinama. „Ranije nikada nisam priznavao da su moje misli proistekle iz jevrejskog osećanja osvete, oko za oko, zub za zub. Nikada nisam negirao sopstveno jevrejsko poreklo, ali ga nisam ni posebno naglašavao. Tada sam se kao novinar u Kelnu popeo na katedralu i nisam mislio na ljude koji su ubijeni, spaljeni ili su ’samo’ lišeni stanova, kuća i ukupnog imetka, nisam se pitao da li su svi bili nacisti, ili samo njihovi ’saputnici’. Danas moram da priznam: osećao sam satisfakciju.“

Ivanji u tekstu navodi da su mu roditelji bili ateisti i da je jedan jedini put u životu, i to u Minhenu, bio u sinagogi – po nagovoru evangelističkog sveštenika čiji je prijatelj bio rabin. „U bogomoljama koje posećujem ponašam se kao pristojan gost, u sinagogi stavim šešir, u crkvi ga skinem, u džamiji izujem cipele“. Ivanji opisuje da je njegovo interesovanje za religije bilo isključivo filozofsko i književno. „Ako se dobre legende, kao jevrejske i hrišćanske, zadrže toliko dugo, postaju istinitije od same istine.“

Ivanji naposletku kaže: „Zašto pričam sve to. Jer moram da konstatujem sledeće: Hodao sam nemačkim gradovima sedamdeset godina i nikada nisam naišao na antisemitizam. Uz ogradu da nikada nisam na glavi nosio jarmulku ili imao na sebi neke posebnosti koje be me označile kao Jevreja. To je moje iskustvo, u Nemačkoj nisam poznavao antisemite. A sada bi trebalo da bude sve potpuno drugačije?“

Susret u školi

„Šta da radim ako sledeće godine hodajući nekom nemačkom ulicom naiđem na antiizraelski protestni marš koji urla uz uzbudljivu policijsku pratnju? Pa valjda ću zastati i verovatno posmatrati uglavnom mlada lica, koja bi mi u principu bila simpatična, lica koja se ne bi obazirala na građanski odevenog starca. Da li bi uprkos tome trebalo da se plašim? Biti Jevrej na nemačkoj ulici, da li to još uopšte može? Kako bih rado stupio u razgovor s mladim ljudima, da im kažem, da sam do 7. oktobra 2023. u suštini zagovarao njihovu stvar. Pitao bih ih da li odobravaju tu krvoločnost, to ubilačko ludilo? Jednom sam pokušao nešto slično. Završilo se naopako.“

Ivanji potom opisuje i svoje gostovanje u nemačkoj srednjoj školi, upravo u gradu Dahau, čije ime je ozloglašeno zbog nacističkog logora koji se tu nalazio. Među učenicima se nalazio i jedan mladić bliskoistočnog porekla:

„Mladić je zlobno upitao: ’Zašto vi Jevreji ubijate nas Palestince?’ Pokušao sam da ostanem miran. Rekao sam da dolazi do pojedinačnih uzajamnih napada sa smrtnim ishodom i da je to zaista za veliko žaljenje, ali on me uopšte nije slušao: ’Zašto ste nam ukrali našu zemlju?’ Predložio sam mu da pogleda u Kuranu, da su Ismail, praotac svih Arapa i Isak, praotac svih Jevreja, sinovi zajedničkog praoca Abrahama, ili na arapskom Ibrahima, i da su se obojica zakleli da će mirno živeti jedni sa drugima. Tako da potomci obojice imaju pravo na tu zemlju. Ali, mladić je jednostavno otišao.“

„To je bila elitna škola i sigurno je imao izglede da proživi dobar život. Dobro je govorio nemački, oblačio se kao i ostali njegovi vršnjaci, pretežno Nemci. Uprkos tome, smatrao sam da je moguće da taj momak ispod džempera opaše pojas s eksplozivom kako bi što više ljudi oko sebe poveo u smrt. U mom sećanju taj mladić kojem je bilo sedamnaest godina, ostao je personifikacija smrti. To sam godinama potiskivao, a sada, posle masakra u Izraelu, ponovo je iskrsnulo.“

„Možda će on, kada sledeće godine opet dođem u Nemačku, proći pored mene mašući zastavom. Možda će urlati i marširati. A ja ću moći samo da se nadam da će me mimoići. Da će otići i da se ništa neće desiti. Pre više od 200 godina Gete je zapisao: Orijent i Okcident se više ne mogu razdvojiti. Ozbiljno se pitam da li to još uvek važi.“

Priredio: D. Dedović

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.