„Za jedan dan zaradio sam 2.400 evra“, priča Asif. Cena, kaže, u principu varira „između 600 i 900 evra“. Asif priča svoju životnu priču krijumčara dok sedi u bašti u blizini džamije u Sofiji, gde se mnoge porodice spremaju za put, sa svim što imaju u plastičnim kesama i rančevima na leđima. Taj 25-godišnji mladić je iz Avganistana, a prošle godine počeo je da se bavi krijumčarenjem ljudi između Bugarske i Srbije.

Krijumčarenje ljudi u Bugarskoj događa se stalno, ali u letnjim mesecima „biznis“ se mnogo više isplati. Po lepom vremenu mnogo je lakše proći kroz šume na granici sa Srbijom. Asif kaže da u Bugarskoj radi već oko pet meseci. „Sada moram da se vratim u Italiju. U toj zemlji se obrađuje moj zahtev za azil, tako da ovde ne smem dugo da ostanem“, priča Asif za DW na savršenom italijanskom.

Negostoljubiva zemlja

Za ovaj posao regrutovali su ga u Milanu. Njegovim šefovima bio je potreban neko ko govori dari, zbog toga što u poslednje vreme kroz Bugarsku prolaze većinom avganistanski migranti. Oni se međutim u toj zemlji konstantno suočavaju sa ksenofobičnim napadima desničarskih grupa. Bugarska važi kao jedna od najnegostoljubivijih zemalja Evrope. U svakom slučaju, ruta kroz Bugarsku je najjeftinija na putu ka Njemačkoj ili Francuskoj gde se mnogi nadaju da će naći posao i pomoći ostatku porodice da im se pridruži.

Asif je takođe ostavio svoje bližnje u Avganistanu. Njegov otac i brate rade u jednoj dobrostojećoj fabrici, a on je kao 14-godišnjak poslat na školovanje u Veliku Britaniju. Međutim, ubrzo je odustao od škole i počeo ilegalno da putuje Evropom zahvaljujući prijateljima koje je upoznao na Siciliji i u Milanu. „Živeo sam neko vreme i u Rusiji. Jednog dana popio sam previše i potukao se, zbog čega sam šest meseci proveo u zatvoru.“

Asif gleda oko sebe, njegove kolege ga gledaju s druge strane parka. Komunikacija se odvija pogledima i jedva primetnim klimanjem glavom. Ponekad neko od njih mu priđe i pita šta da radi. Park je u stvari kancelarija na otvorenom: krijumčari okupljaju ljude koji žele da napuste Bugarsku preko noći i pređu u Srbiju. Kada dođe trenutak uzimaju taksi koji ih vozi do kamiona. Bugarski vozači dovoze ih u blizinu granice, odakle idu dalje uz pomoć GPS-uređaja.

Bugarske vlasti i policija su svesni svega što se događa. Bilal, krijumčar kao i Asif, slobodno ulazi i izlazi u izbeglički kamp Voena rampa, koji se nalazi na dvadesetak minuta od Sofije. On parkira svoj crni mercedes ispred ograde kampa odmah do policijskog vozila u kome dremucka jedan policajac. Na njega niko ne obraća pažnju osim potražilaca azila kojima organizuje nastavak putovanja.

Ipak, mnogi migranti se zaustave u Bugarskoj bez ikakve šanse da napuste zemlju dok ne prikupe dovoljno novca kojim bi platili krijumčare. Pa čak i ako im pođe za rukom da pređu granicu i stignu do zapadne Evrope, rizikuju da ponovo budu vraćeni u Bugarsku. Naime, u Bugarskoj su uzeti njihovi otisci prstiju, a prema Dablinskom sporazumu zemlja u koju su migranti stupili na teritoriju EU odgovorna je za obradu njihovih zahteva za azil.

„Cene kao u zabavnom parku“

„Mlađi od deset godina plaćaju pola cene, kao u zabavnom parku“, priča Asif smejući se. „Ima ovde mnogo 12-godišnjaka koji plaćaju punu cenu. Ponekad imamo klijente koji plate toliko da ih vozimo pojedinačno automobilima. Ipak mahom to radimo u grupama od 20 do 30 osoba, zavisi od toga koliko su u mogućnosti da plate. Što više plate, to je manja grupa – jer, znaš, i ja imam fiksne troškove koje moram da pokrijem.“

U godišnjem izveštaju organizacije „Amnesti internešenal“ za 2015. navodi se da su „nevladine organizacije izvestile kako ljudi koji traže međunarodnu zaštitu i koji pokušavaju legalno ući u Bugarsku na graničnim prelazima te zemlje bivaju odbijeni“. Posledica toga je da migranti svu svoju nadu polažu – u krijumčare.