Ahmad se u Srbiji zvanično zove Zijad. Odjednom je stariji četiri godine i rođen je 1. januara. Tako piše na potvrdi koji su 17-godišnjem Iračaninu izdale vlasti Srbije i koja mu garantuje tri dana slobodnog putovanja zemljom. Naime, kad izbeglice dođu bez dokumenata, policija tada procenjuje njihovu starost i kao datum rođenja upisuje prvi dan u godini. „Sve su pogrešno napisali“, žali se Ahmad. Ali njegovi problemi su daleko veći od površnosti vlasti u Srbiji. „Naša zemlja ima veliki problem sa 'Islamskom državom' (IS). Kada te oni uhvate, zakolju te. Zato želimo u Nemačku. Tamo možemo mirno da živimo.“

Halal-ćevapi i nove autobuske linije

Beograd je postao prolazna satnica na takozvanoj Balkanskoj ruti. To je jedina metropola na tom putu. Izbeglice tu masovno prave pauzu dok čekaju na mesto u autobusu ili vozu za Suboticu. Zato oba gradska parka u blizini već mesecima neobično izgledaju: svuda su šatori i ćebad, na užadima između stabala visi odeća oprana na česmi. I Ahmad spava pod vedrim nebom. „Put od Iraka dovde bio je dalek. Celo telo me jako boli.“ Zajedno s prijateljima nije stigao preko Makedonije, već preko Bugarske. Tu rutu koristi oko deset odsto izbeglica koje stignu u Srbiju. „U Bugarskoj je grozno. Policija nas je tamo tukla i uzela mi sav novac.“

Ana Trifunović je proteklih nedelja često slušala slične priče. Radno mesto te mlade pravnice je trenutno – park. Ona tu došljacima nudi pravnu pomoć. „Izbeglice mogu i ovde da prijave incidente, mi bismo ih pravno zastupali. Ali nijedan jedini ne želi da se upušta u sudske procese. Oni samo žele dalje“, kaže Ana Trifunović za DW. Ona radi za beogradski Centar za ljudska prava koji sarađuje i sa Visokim komesarijatom UN za izbeglice (UNHCR). Ana deli brošure na arapskom i farsiju i objašnjava izbeglicama koja su njihova prava. „Pokazujemo im gde je policijska stanica u kojoj mogu da se registruju. Sa tim papirom mogu da prenoće i u hostelima ili hotelima.“

Prenoćišta oko železničke stanice su puna. Ona pre svega nude smeštaj porodicama koje sebi mogu da priušte da plate deset do petnaest evra po osobi za noć. I drugi koriste mogućnost da zarade na novim mušterijama: preko puta parka nude se halal-ćevapi koji su, navodno, pripremljeni u skladu s muslimanskim verskim propisima. No cena je manje orijentisana prema mušterijama, porcije staju i po 600 dinara. Ovo je povoljan trenutak i za autobuske prevoznike: uveli su dodatne linije ka severu, a karte se vrlo brzo rasprodaju.

Velikodušna pomoć Beograđana

I 25-godišnji Mehdi pokušava da se domogne autobuske karte. On nije iz kriznog područja, već iz Irana, ali je iskoristio momentum da se priključi izbegličkom talasu. Kaže da je u šiitskoj državi imao problema zato što je ateista. „Nemam ideju kuda želim da odem. Najvažnije mi je da spasim život.“ Za početak želi što brže dalje, za Suboticu. Priča da je čuo da Mađarska na granici podiže žičanu ogradu. To ga plaši. „Svejedno idem. Nemam izbora.“

Ipak, najpre može da se malo odmori od napornog bekstva. Sa svojim novim poznanikom iz Avganistana, koji govori njegov jezik, pije sok i jede čips u improvizovanom centru za pomoć nedaleko od autobuske stanice. To je u stvari deo jednog hipsterskog kluba – ali umesto koncerata na letnjoj sceni, sada su tu gomile odeće, obuće, hrane i pića za izbeglice. Beograđani neprestano dolaze i donose stvari. „Svakodnevno dolaze i lekari“, priča Stefan Pavlović koji tu dobrovoljno pomaže. Oko njega ljudi isprobavaju odeću i obuću kao na buvljaku. Jedna majka dugo traži udobne cipele za malu ćerku. Na kraju ih nalazi – odeće ima više nego dovoljno.

Beograđani vrlo dobro izlaze na kraj sa neočekivanim gostima. Oba parka pored bučne autobuske stanice i nekoliko parkirališta ionako nisu bili omiljena mesta, osim za projateljice noći i njihove mušterije. Prolaznici uglavnom saosećaju sa izbeglicama. Jedna žena kaže da bi najradije zaplakala. Kao i mnogi drugi, i ona ima iskustava sa izbegličkim katastrofama. U ratovima devedesetih je oko 600.000 Srba pobeglo iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i sa Kosova. „Nikada nisam bila izbeglica, ali to mora biti grozno. Čovek se više ne oseća kao čovek. A ljudi su svi isti, svejedno da li su obrazovani ili nisu, svejedno odakle dolaze“, kaže ta žena.

Plodno tlo za teorije zavere

Ipak, ima i teorija zavere. Nedavno je jedan poslanik vladajuće Srpske napredne stranke izjavio da Evropska unija planira da usred Srbije podigne šatore za 400.000 izbeglica. Takođe, predsednik jedne male konzervativne stranke izrazio je zabrinutost zbog toga što, kako je rekao, u Srbiju trenutno dolazi mnogo muškaraca stasalih za vojsku. Po nacionalističkim internet-forumima vrlo brzo su se proširile teorije i informacije koje nemaju osnova.

Za sve to je plodno tlo činjenica da pristiže sve veći broj izbeglica. Ove godine je kroz Srbiju prošlo oko 100.000 imigranata – toliko je naime registrovano. Regularni postupak za prijam već odavno je ukinut, budući da pet postojećih centara za izbeglice nude smeštaj samo za oko hiljadu ljudi. Uprkos tome, premijer Aleksandar Vučić izjavio je da njegova zemlja neće podići ogradu na granicama prema Makedoniji ili Bugarskoj. O mađarskoj ogradi je ogorčeno rekao da tu „fali samo struja“. Umesto toga, najavio je izgradnju izbegličkog centra pored Beograda za 2.000 ljudi koji bi trebalo da bude dovršen ove jeseni.

Jer zimu niko ne bi trebalo da provede na ulici. Već ovih dana u Beogradu pada kiša. Tada iz parkova oko stanice munjevito nestaju šatori, a ljudi se stiskaju ispod streha ili parkig-garaža. Meteorolozi kažu da će kiša padati i sledećih dana.