Napustila je tri puta bolje plaćeni posao koji joj je nudio sasvim izvesne šanse za zavidnu karijeru. S titulom doktora nauka odlučila se da postane učiteljica i to ne u nekoj elitnoj školi, već u tzv. školi u teškoj situaciji – sve kako bi pomogla migrantskoj deci. Ne, to nije predizborni trik u cilju prikupljanja bodova kod birača, već ono što se zaista dogodilo i to pre početka njenog političkog angažmana. Iako to, naravno, sada savršeno pristaje uz izgradnju dobrog imidža pred izbore, to istovremeno pokazuje da njeno zalaganje za jednake šanse u društvu nije samo puka predizborna retorika.

Dr Maja Lasić rođena je Mostarka koju je, kada joj je bilo 14 godina, u Nemačku, tačnije u izbeglištvo, doveo rat u Bosni i Hercegovini. Ta doktorka biologije, kandidatkinja je nemačkih socijaldemokrata na parlamentarnim izborima u saveznoj pokrajini Berlin koji se održavaju u nedelju 18. septembra.

Izbegličko iskustvo od kojeg svakodnevno profitira

Senzibilnost za socijalno ugrožene se, naravno, savršeno uklapa u socijaldemokratski politički pravac, a sopstveno iskustvo izbeglice i proces integracije svakako igraju važnu ulogu u njenom današnjem socijalnom angažmanu. „Od tada su prošle 23 godine i sećanja na to vreme još uvek su tu. Ja prosto od tih sećanja profitiram i danas u mom svakodnevnom radu“, kaže Lasić. Bilo je, kaže, vrlo teško na početku. Još se živo seća kako je svaka tri meseca morala da „trči“ u Ured za strance da bi dobila „Duldung“, dokument kojim se reguliše pravo na boravak u Nemačkoj, a koji podrazumeva „privremenu suspenziju deportacije“, a ne pravo boravka. Takođe, živo se seća da je usred priprema za maturu umalo deportovana u BiH. Zato ne čudi što je jedna od osnovnih tačaka u njenom programu za izbore za berlinski parlament upravo pitanje izbeglica.

„Moj Berlin je otvoren i svim novopridošlicama poručuje da su dobrodošli“, stoji u njenom predizbornom programu. Lasić se i sama angažuje na pomoći izbeglicama kao članica inicijative „Veding pomaže“ tako što izbeglicama nudi pomoću u prevođenju, prikupljanju odeće ili nameštaja za njihov smještaj. Obećava da će se i kao poslanica, u slučaju da bude izabrana u Parlament, zalagati za poboljšanje uslova za izbeglice u Nemačkoj. „Mi u Nemačkoj imamo Ustav prema kojem se orijentišemo, a njegov sastavni deo je pravo na azil. Dakle mi imamo moralni imperativ da pomognemo ljudima koji su u suštini u tako ekstremnoj situaciji, kao što su bile izbeglice koje su krenule u pravcu Nemačke“, kaže Lasić. Ona je među onima koji smatraju da je politika Angele Merkel prema izbeglicama ispravna i da njena čuvena izjava „Uspećemo“, ima smisla. „Nemačka nije kolabirala. Došlo je milion ljudi prošle godine i mi smo još uvek tu i nama još uvek ide dobro i pored svih problema za koje ja uopšte ne želim da kažem da su mali. Biće potrebne godine i godine dok mi kroz to prođemo, ali ja ne vidim razlog da ne uspemo“, kaže Lasić.

Strah od stranog isti kao i devedesetih

Budući da je i sama prošla put izbeglice Maja Lasić vrlo dobro zna o čemu govori. Smatra da se u odnosu na devedesete, kada je i sama bila izbeglica, odnos u Nemačkoj prema njima ipak u određenoj meri promenio. Ono što je, prema njenom mišljenju, bitno drugačije, jeste upravo to što su političari shvatili da je s integracijom migranata i izbeglica potrebno početi što pre, kako bi oni na kraju u celini mogli da se uključe u društvene tokove. „Ono što je isto i što se vrlo lako može uporediti s devedesetima je taj strah od nečega što nam je strano, što će da promeni naše društvo, a ne znamo u kojem smeru. Tu vidim puno paralela između vremena kada sam ja došla i kada smo mi bili to čega su se ljudi ovde plašili i današnjice, kada su to u prvom redu Sirijci“, kaže Lasić.

Integracija je ono što je ključno i svakako jedno od glavnih težišta u njenom političkom programu. Uvek se, kaže, postavlja pitanje šta neko podrazumeva pod integracijom. Ona se ne zadovoljava integracijom koja podrazumeva ispunjavanje osnovnih uslova – imati posao i živeti od sopstvenog rada, što će reći bez socijalne pomoći. Ona govori o integraciji koja je više od toga: „To je pitanje kako postići da ljudi koji ovde žive 30-40 godina ne budu više samo stranci koji žive u Nemačkoj već da sami sebe smatraju i budu od drugih smatrani kao sastavni deo ove države i da budu smatrani Nemcima.“

Segregacija od prvih dana

Da bi mogli da budu „više od stranaca“, jednu od ključnih uloga igra obrazovanje. Upravo to je međutim područje, kako kaže Maja Lasić, u kojem je još uvek prisutna segregacija – i to od prvih školskih dana. „Imamo škole u kojima uče deca čije porodice imaju određeni nivo obrazovanja i koje su finansijski dobro obezbeđene i imamo druge škole gde uče deca iz porodica koje zavise od socijalne pomoći i koje nisu u stanju da brinu o sebi. Činjenica da mi ne uspevamo da pomešamo škole, da sva deca budu zajedno, jedan je od ključnih razloga zbog kojih mi proizvodimo probleme u samom startu. Od prvoga dana škole ta deca su predodređena da će imati manje šanse nego kada bi bila s drugom decom“, kaže Lasić.

Upravo takvoj migrantskoj deci s brojnim problemima, želela je da pomogne kada se odlučila da ude učiteljica u jednoj od tzv. škola sa poteškoćama. Uprkos diplomi doktora nauka, perspektivnom radnom mestu u jednoj farmaceutskoj firmi i tri puta većoj plati, odlučila je da postane deo programa Teach First Deutschland. Reč je o programu koji je u Nemačkoj uveden po uzoru na SAD, u okviru kojeg najbolji studenti nemačkih univerziteta odlaze na dvogodišnji rad u neku od škola koju pohađaju deca iz socijalno siromašnijih slojeva. Lasić je dve godine provela u školi u berlinskom kvartu Veding, gde se preselila s mužem i gde i danas živi. Za migrantsku decu u toj školi, ona je bila živi primer da neko ko je bio izbeglica može i da uspe. Ipak, Lasić priznaje da je njena startna pozicija deteta čiji su roditelji diplomate, bila drugačija od pozicija većine migranata i izbeglica koje su dolazile ili sada dolaze u Nemačku: „Ključni faktor bio je to što ja dolazim iz porodice u kojoj su oba roditelja akademski obrazovani. Kod mene je bilo jasno da moram da uspem“, kaže Lasić.

Njen otac je u vreme kada je bila izbeglica nemačkim vlastima rekao sledeće: „Ja hoću najbolju školu za moju ćerku.“ Deca pak kojoj je ona bila učiteljica, o najboljim školama mogu samo da sanjaju. Kada govori o tome što ju je ponukalo da, uprkos elitističkom bekgraundu, pomaže deci s dna društvene lestvice, Lasić kaže: „Moje je duboko uverenje da ja nisam ništa drugačija od sve te dece koja sada dolaze. Ja sam jednostavno imala mnogo sreće da imam porodicu i okruženje u kojem sam mogla da budem toliko uspešna koliko sam bila. Imam puno paralela s tom decom, ali to što me razlikuje od njih jesu upravo ključni faktori koji onemogućavaju većini dece koja dolaze u Nemačku da budu uspešna. To je ono što u politici mora da se promeni.“

„Generacije posle mene…“

Maja Lasić bi, kaže, još mnogo toga htela da promeni u politici, ukoliko bude izabrana za poslanici u parlamentu Berlina, grada koji je postao njena nova domovina nakon što je u vihoru rata bila prisiljena da napusti svoj rodni Mostar: „Sebe istovremeno smatram i Nemicom, ali i pripadnicom države BiH.“ Države za kojom je pak godinama i godinama patila zbog svega što se u zemlji događalo nakon rata. „Imam osećaj da su političari u BiH na nivou apstraktnih sukoba i da se ne spuštaju na centralne teme svakodnevne politike kojima bi trebalo da se bave.“ A upravo to je zadatak političara, kaže Lasić, negovati bliskost s biračima i rešavati konkretne probleme zajednice. Ona to upravo ovih dana pokušava da pokaže sopstvenim primerom organizujući na ulicama info-štandove i razgovore s građanima Berlina. Grada koji je ne tako davno bio doslovno podeljen Zidom, za razliku od njenog rodnog Mostara u kojem zida nema doslovno, ali je i godinama nakon rata, de fakto podeljen. Berlin je svoj Zid odavno srušio, može li to i Mostar: „Verujem da može, ali tu su neophodne nove generacije mladih ljudi koji će se koncentrisati na stvarne probleme grada Mostara. Generacije posle mene...“