Šahrad Nasajpur želi da manje pričati o svom izbeglištvu, a više o tome kako se snašao tamo gde sada živi. Čitavog života u rodnom Iranu bio je uveren da su Sjedinjene Države glavni neprijatelj. A onda je 2015. završio u San Franciscu kao politička izbeglica s lošim znanjem engleskog jezika. „Bio sam prepušten sam sebi, nedostajala mi je porodica“, kaže u video-intervjuu.

On ima 31 godinu i od rođenja živi s cerebralnom paralizom. Pokretna mu je samo leva strana tela. Oduvek je voleo sport. Igrao je stoni tenis, a kasnije je prešao na bacanje diska i bacanje kugle. Za Iran je učestvovao na para-juniorskom svetskom prvenstvu u Dubaiju 2011, ali je više puta dolazio i u sukob s verskim pravilima Islamske Republike. Na primer, rukovao se sa ženom na jednom takmičenju. U jednom trenutku, zvaničnici mu više nisu dali da trenira. Postalo je opasno i onda je u jednom trenutku otputovao u SAD i zatražio azil.

Svakodnevni život je za Nasajpura postao sigurniji. Ali je ostao komplikovan. Naučio je engleski, putovao od države do države, tražio humanitarne organizacije. Godine 2016. izvestio je Međunarodni olimpijski komitet (MOK) o svom izbegličkom timu za letnje igre u Riju. „A šta je s Paraolimpijskim igrama“, upitao je Nasajpur. Napisao je poruku Međunarodnom paraolimpijskom komitetu (MPK) koji ga je uputio na Američki paraolimpijski komitet.

Ali za početak u Riju, bilo mu je potrebno američko državljanstvo. A proces bi trajao dugo. Nasajpur je napisao još mnogo mejlova. Nekoliko meseci kasnije, u avgustu 2016, MPK je predstavio svoj izbeglički tim od dve osobe za Paraolimpijske igre u Riju. Nacionalnost tu nije bila važna. Jedan od dvojice sportista bio je: Šahrad Nasajpur.

Sportska aktivistkinja u politici

Više od 82 miliona ljudi širom sveta je u izbeglištvu, dvanaest miliona njih živi s invaliditetom. Te brojke će se verovatno povećavati, s obzirom na krizu u Avganistanu. „Nakon svih nedaća i prepreka u mom životu, sport mi je ponovo dao samopouzdanje“, kaže Nasajpur. „Na Paraolimpijskim igrama možemo da pokažemo da izbeglice i potražioci azila nisu samo teret. I mi možemo da inspirišemo ljude.“ Na završnoj svečanosti u Riju nosio je zastavu izbegličkog tima, a sada se vraća na Paraolimpijske igre u Tokiju, koje počinju u utorak (24.8).

Pet sportista i jedna sportistkinja predstavljaju izbeglički tim paraolimpijaca u Japanu. Njihove biografije još jednom pokazuju sukobe, teror i progon. Ali i upornost, empatiju i solidarnost. Među njima je, na primer, Parfait Hakizimana iz Burundija u istočnoj Africi. Njegovu majku ubili su pobunjenici ubili. Pucali su i na njega i leva ruka mu je otada paralizovana. Hakizimana od 2015. živi u izbegličkom kampu u Ruandi. Tamo je otvorio tekvodno kamp za decu i mlade. Hakizimana se u Tokiju takmiči u tom sportu. Tako je ostvario svoj san.

To se odnosi i na Aliju Isu. Ona je odrasla u Grčkoj, gde se sklonila njena sirijska porodica. Kada je imala četiri godine, dobila je velike boginje. Visoka temperatura dovela je do oštećenja mozga, a Isa otada mora da koristi invalidska kolica. Zbog toga što nije znala jezik, bila je izolovana od druge dece u školi. Tek kasnije, kroz boćanje i atletiku, ponovno se osećala kao pobednica. Alija Isa u međuvremenu, sa aktivistima i političarima, između ostalog i onima iz grčke vlade, razgovara o pravima osoba s invaliditetom. U Tokiju nastupa u disciplini bacanja kladiva.

Ostavština lekara koji je bio izbeglica

Svi ti sportisti u suštini slede tradiciju. Paraolimpijski pokret bazira se na dostignućima lekara koji je takođe morao da beži od rata i progona. Nemačko-jevrejski neurolog Ludvig Gutman došao je s porodicom u Englesku 1939. godine. U bolnici u gradiću Stouk Mendvil severozapadno od Londona, promenio je pristup lečenju paraplegičara. Ubrzo nakon toga, mnogi pacijenti počeli su da vežbaju. Vežba je jačala njihov imunološki sistem i produžila im životni vek.

Izbeglica Gutman je 1948. organizovao takmičenje u streljaštvu i stonom tenisu za ratne invalide. Igre u Stouk Mendvilu počele su istog dana kad i Olimpijske igre u Londonu. One su okupile ranjene izbeglice i bivše vojnike. Godine 1960. Gutmanova ideja rezultirala je prvim Paraolimpijskim igrama u Rimu. Otada su izbeglice više puta predstavljale svoje nove nacije.

Sportisti u Tokiju žele da nastave s tom tradicijom, kaže u video-intervjuu Ileana Rodrigez, koordinatorka izbegličkog tima. „Naši sportisti mogu da utiču na percepciju mnogih ljudi koji negativno gledaju na izbeglice.“ Rodrigez živi s povredom kičmene moždine. Kao tinejdžerka je s porodicom pobegla s Kube u Majami. Osećala se izolovano, ali u bazenu je shvatila šta se u njoj krije. Rodrigez je učestvovala na Paraolimpijskim igrama 2012. u Londonu, a kasnije je postala i predstavnica sportista Paraolimpijskog komiteta u SAD. Nedavno je održala i brojne video konferencije sa sportistima izbeglicama na različitim jezicima. „za to je potrebno mnogo energije, ali pažnja koju privlače Paraolimpijske igre pomaže nam da se založimo za prava osoba sa invaliditetom.“

Simbolička moć – ali i održiva?

Sportisti koji su bili izbeglice, na Paraolimpijskim igrama imaju simboličku moć, ali moramo pričekati da vidimo koliko daleko njihov uticaj zapravo ide, kaže Ali Alsalami. On je aktivista udruženja „Socijalhelden“. Živi u Kelnu i aktivan je u penjanju osoba s invaliditetom i košarci u invalidskim kolicima. Kao dete je s roditeljima pobegao iz Iraka u Alžir, a zatim u Nemačku.

„Važno je da stvari posmatramo izvan struktura velikih medijskih događaja“, kaže Alsalami. Da li je smeštaj za izbeglice u Nemačkoj bez prepreka? Kome se možete obratiti za beneficije? Gde se možete baviti sportom i biti aktivni? „Uzalud tražim takve teme u medijima“, kaže Alsalami. Možda će Paraolimpijada to bar malo da promeni.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu