Svako jutro Dembo Kise, 21-godišnjak iz Gvineje čeka vozilo da ga pokupi. Zajedno sa još dve osobe koje žive u stanu koji pripada italijanskom privatizovanom sistemu za prijem migranata, ulaze u kola. Stari porodični automobili zatim kreće ka poljoprivrednom zemljištu u Oleđu, malom gradu u severnom italijanskom regionu Pijemont.

Ali Dembo i njegovi saputnici neće raditi u lancu snabdevanja prehrambenim proizvodima, u kojem dominiraju veliki distributeri koji zahtevaju sve niže cene, a samim tim i jeftiniju radnu snagu – što mnogi njegovi sunarodnici iz Afrike prihvataju, jer mnog izbora nema.

Vozač kola je Rafaelo D'Akunto, poznatiji kao Lelo, prvi poljoprivrednik za organsku hranu u ovoj regiji. Sada kao penzioner, odlučio je da osnuje malu poljoprivrednu kompaniju za proizvodnju organske hrane i plasira je na lokalnom tržištu. Lelo, Dembo i još četiri mladića iz Malija, Senegala i Nigerije – od kojih najmlađi ima samo 19 godina – postaće ravnopravni partneri u poslu koji su simbolično nazvali Zappa Arcoboleno, što na italijanskom znači „motika od duge”. Kompanija je trenutno u birokratskom procesu i čeka službenu registraciju.

„Niko se nije brinuo o ovoj parceli poslednjih 40 godina. Kada smo počeli, ovde je bilo puno kamenja, bila je to veoma teška zemlja da se kultiviše", rekao je Dembo za DW.

Grupa je započela sa obradom dela ove napuštene parcele pre tri meseca nakon što je kontaktirala prvobitne vlasnike koji nisu imali primedbe na njihov plan. Krompir, artičoke i tikve jedne su od vrsta koje ovde sada rastu. Tim je takođe postigao dogovor sa lokalnim migrantskim prijemnim centrom gde neki od mladih žele da odgaje svoje bašte sa povrćem.

„Ovde možemo biti sami sebi šefovi, koliko ulažemo i koliko zarađujemo”, izjavio je Dembo na italijanskom. U Italiji se nalazi već 18 meseci, a vreme je uglavnom provodio čekajući intervju sa komisijom za azil, a sada, čekajući odgovor na njegov zahtev.

Život u limbu

Čekanje može da potraje. U EU, na kraju maja, više od polovine podnosilaca zahteva za azil čekalo je na odgovor duže od šest meseci. U Italiji, nije neuobičajeno čuti o ljudima koji duže od dve godine ostaju u privatnim prijemnim centrima koji se finansiraju iz vlade.

Najsrećniji među njima nađu loše plaćen posao na crno, što je i dalje bolje od 2,50 evra dnevno koje im država omogućava. Privatni prihvatni centri poznatiji kao CAS, s druge strane, primaju i do 35 evra dnevno za svakog potražioca azila – novac namenjen za smeštaj i programe integracije, uključujući i časove jezika.

Iako neki centri pružaju navedene usluge, sistem je u haosu i dokumentovano je više slučajeva zloupotrebe, uključujući čak i infiltraciju mafije.

Za izbeglice i migrante koji su u ovom procesu, život deluje kao limbo.

„Nije na meni da kažem da li želim da nastavim da se bavim ovim poslom. Zavisi od toga gde mi bude dozvoljeno da živim u budućnosti. Nikad ne znam šta me sutra očekuje", kaže Dembo, koji studira italijanski jezik i učestvuje u profesionalnom kursu vrtlarstva i poljoprivrede gde je i upoznao Lela, koji je bio njegov učitelj.

Zajedno sa padom priliva migranata preko centralne mediteranske rute od 77 odsto, broj zahteva za azil u Italiji prepolovio se u prvom tromesečju 2018. godine, u poređenju sa prethodnom. U proseku 60 odsto zahteva bude odbijeno.

Italija ima tendenciju da češće odobrava „humanitarnu zaštitu", što u stvari predstavlja dozvolu boravka na dve godine i osmišljena je da pomogne onima koji nisu ispunili uslove za status izbeglice ili supsidijarnu zaštitu.

Stroža pravila za zahteve za azil

U zvaničnom pismu krajnje desničarski italijanski ministar Mateo Salvini zatražio je od lokalne azilantske komisije zadužene za razmatranje zahteva da ograniči broj izdatih „humanitarnih dozvola". 

Salvinijeva Liga odnela je skoro 30 odsto glasova u Oleđu, više nego bilo koja druga stranka. Još od izbora u martu, popularnost Lige u Italiji raste.

Različiti mitovi kružili su kroz narod – najčešći je bio da tražioci azila dnevno od države dobiju 35 evra. Kao rezultat toga, lokalno stanovništvo često sumnjivo gleda na migrante.

„Ponekad kada zaustavite nekoga na ulici da pitate za informacije, oni se okrenu", kaže Dembo. „Možda pomisle da tražimo novac, kao što to rade naša braća ispred supermarketa, stoga ne odgovore."

Poslednjih nedelja, počela je prodaja njihovih proizvoda direktno potrošačima, dok nastavljaju svoje napore da posao pretvore u potpuno operativnu kompaniju.

Za Lela, nekadašnjeg hemijskog inženjera koji je i sam došao na ovo područje kao migrant iz južnog grada Salerna pre više od 30 godina, ovo je način da prenese svoje znanje i ljubav prema poslu: „Poljoprivreda zahteva određene žrtve kada su u pitanju radno vreme, praznici, dobre i loše vremenske prilike. Ali ja sam optimista i govorim im da nemamo šta da izgubimo.”

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android