Sve je počelo jednim obećanjem 2012.: „Srbija će da postane deo Evropske unije, a Kosovo će da ostane srce Srbije“. Vlast premijera Dačića, ministra odbrane Vučića i predsednika države Tome Nikolića tako je obećala dve stvari, koje ne samo da su protivrečile jedna drugoj, već su se u poslednjih 14 godina pokazale kao – nemoguće.

Najpre je izgledalo da će savitljivi Dačić i naizgled preobraćeni Vučić zaista raskinuti sa korupcijom i odlučno povesti zemlju ka članstvu u Evropskoj uniji. Nekadašnji nepomirljivi nacionalisti su uz briselsko posredovanje potpisali Sporazum sa otcepljenim Kosovom. Tako je Srbija Evropskoj uniji podarila spoljnopolitički uspeh, a takvi uspesi su u Briselu deficitarna roba. Stoga je usledila nagrada.

Mitska Evropa

Početak pregovora Srbije i Evropske unije  januara 2014., meren intenzitetom ratne propagande iz 1999, koja je bila gromoglasna i u zapadnim prestonicama i u Beogradu, bio je mnogo više od pukog administrativnog čina.

Ponesen velikim osećanjima, u tekstu koji je napisao pre odlaska u Brisel, Vučić sebe i svoje delo – otvaranje pregovaračkih poglavlja – vidi kao „najrevolucionarniji dan u novijoj srpskoj istoriji“. Premijer govori o tome da je zemlja stigla na kraj puta koji je „trajao punih dve stotine godina“.

Na unutrašnjem planu igrači o kojima govorimo, u izmenjenom redosledu moći, pretvorili su Srbiju korak po korak u partijsku državu. Demokratska pravila igre, nikada do kraja prihvaćena ni u prethodnim vlastima, jedno po jedno su skrajnuta. Nikolić je posle prvog mandata prihvatio prinudnu političku penziju da bi pozornicu ustupio mlađem i ambicioznijem Šešeljevom učeniku, Aleksandru Vučiću.

On je pragmatično dovijanje Srbije između velikih sila proglasio doktrinom: Nije hteo da zatvori nijedna vrata. Kroz prva ulaze ruski energenti, a kroz druga teku reke evra. Dobro zamišljeno, ali dugoročno gledano to može biti spoljna politika Kine, ne i Srbije. Tek je rat u Ukrajini to do kraja ogolio.

Vučić na sledećim parlamentarnim izborima dobija apsolutnu većinu i premijersku stolicu.

Treba se setiti kakva je atmosfera tada vladala u Srbiji. Političke elite su građane više puta prevarile. One Miloševićeve su ih odvele u ratove i poraze, a one posle njega u tranziciju koja je poprimila kleptomanske razmere. Potom su se sve nade usredsredile na reformisane nacionaliste, koji na dnevnom redu nemaju veliku Srbiju već veliku Evropu.

Ozlojeđeni i prevareni

Dakle, ljudi, čija su očekivanja gorko izneverena i u eri posle Miloševića, tražili su nekoga ko bi im vratio nadu. Ili ko bi im doneo spas. Vučić je u drugoj deceniji novog milenijuma ponudio dovoljno veliku projekcionu površinu za tu nadu. Međutim, loša vest, koju su građani potisnuli, glasila je: plebiscitarno potvrđeni autokrati sa mesijanskim mušicama uglavnom smatraju da su besmrtni. Posle niza izbora, afera, protesta, pokazalo se da Vučić nije toliko privržen banalnim stvarima kao što su demokratija i Ustav koliko svojim besmrtnim ambicijama.

Stalno je isticao da hoće „pristojnu, modernu i uređenu zemlju“. To je htela i većina građana Srbije. Ali, njegova stranka je postala kičma nepristojnog partokratskog sistema u kojem sposobni ljudi bez partijske knjižice idu u inostranstvo. Politički uticaj na pravosuđe onemogućava pravnu državu, što je anahrono, a ne moderno. Postoje antikorupcioni zakoni, ali ne i antikorupciona praksa, a zemlja ogrezla u korupciji nije ni pristojna, ni moderna, ni uređena.

Provaliju između reči i dela Vučić je vešto prekrivao onim što najbolje zna – hudinijevskim insceniranjem svog ega na upodobljenim medijima. Tu se ništa nije promenilo ni u sadašnjoj predizbornoj kampanji. Samo je sve to eskaliralo, pošto je protivnik mlad i jak.

Bivši predsednik često satima obrazlaže svoje mišljenje, polemišući protiv odsutnih protivnika. Povremeno za svaki slučaj zastupa i mišljenje drukčije od sopstvenog. Njegove vizije sežu tako daleko, da vidi prednost svoje stranke od pola miliona glasova, dok ozbiljni stručnjaci procenjuju da je istorijski maksimum odavno iza njega. Teško je odgonetnuti da li se radi o prizemnom predizbornom marketingu ili deluziji usled predugog ostanka na vlasti bez ozbiljnog institucionalnog ograničenja.

Šta smo zapravo videli u ovoj predizbornoj kampanji? Na strani vlasti više istoga. Studentska lista, međutim, ima nešto, što je Vučić jednom davno, zahvaljujući jedinstvenom istorijskom trenutku, mogao da predstavlja, a sada se jedva toga seća. Studentska lista je projekciono platno za probuđenu nadu.

U Srbiji svakako postoji kontinuitet u shvatanju partije kao hraniteljke, dok su država i mediji plen pobednika. Postoji podanički mentalitet i filozofija kazana. Postoji osionost vlasti koja sve više podseća na miloševićevsko-šešeljevsku nabusitost devedesetih. I deprivilegovani slojevi koji tu osionost još uvek doživljavaju kao svoju osvetu nekadašnjoj eliti.

Osmeh i zlovolja

Ovo nije samo generacijska polarizacija, ali ima i njenu boju. Mladi, nasmejani ljudi koji umeju pristojno da se izraze i njihovi roditelji, babe i dede koji su ostali mladi duhom, sa jedne strane. Sa druge – kolone zrelijih, uglavnom smrknutih ljudi.

Budući da Aleksandar Vučić vešto barata svim registrima i tonalitetima jedne te iste pesme u kojoj je on neka vrsta Svetog Đorđa koji na koplje nabija sve političke aždaje, može se pretpostaviti da će ga birači iz one kolone smrknutih ljudi većinski podržati.

Njihov Aleksandar Vučić brani imaginarno Kosovo, voli imaginarnu Rusiju. Dok državne nadležnosti prenosi na Prištinu i – kako pišu nemački mediji – Ukrajini prodaje municiju. Za njega je Srbija deo mitske Evrope, kako ne bi nikada postala članica Evropske unije. Ne zbog Kosova, već zbog zajedničkih pravnih tekovina koje bi, ako bi se primenile, razvlastile njegovu tehno-feudalnu kastu.

Prvaci te kaste su već pokazali da su spremni da korupcijom ubijaju ljude. Da pošalju svoje paravojne falange protiv neistomišljenika. Da među obične ljude ubace provokatore kako bi posle opravdali represiju. Sve smo to već videli.

Nadamo se da su svesni da spirala nasilja može da poprimi oblik bumeranga.

Vučić nije jedinstven, on se uklapa u poznati pseudodemokratski model ponašanja i iliberalnu tehniku vladavine. Postmoderna demokratura sa cirkuskim rijaliti-elementima, na žalost, nije više izuzetak ni u svetu, ni na Balkanu. Rat je mir. Sloboda je ropstvo. Neznanje je moć. Orvelovo Ministarstvo istine ima nedvosmislen program – istina je laž. Književnost je predvidela sve što nam se događa. Samo što je stvarnost nadilazi.

Ako ove izbore posmatramo kroz prizmu emocionalne mobilizacije, onda je to sudar straha i agresivnosti rođene u njegovom golemom krilu, sa probuđenom nadom. Hipnotisana i probuđena Srbija se prebrojavaju. Pod nemogućim uslovima. Jedan moj drug je rekao da je to zapravo utakmica bez sudije.

Meni na um pada izreka koju pripisuju Aristotelu – nada je san budnih. U tom snu je ponedeljak u postfeudalnoj Srbiji osvanuo kao svaki drugi dan, jer ničija majka nije zaplakala.