„Za Hrvate se zaista ne može reći da nisu spremni da kazne vladu – već na predstojećim izborima“. Tim rečima počinje tekst objavljen pod naslovom „Mali odlučuju“ u listu Vizbadener kurir. „Prvo biramo HDZ, on nas razočara. Onda biramo socijaldemokrate, oni nas razočaraju. Onda opet biramo HDZ... Ali ovoga puta je malo drugačije: vlada neobična neizvesnost“, piše taj list i to objašnjava činjenicom da je izniklo mnogo novih stranaka, sa mnogo poznatih političara. Zbog toga se Milanović i Karamarko veoma trude oko malih stranaka koje su im „potrebnije nego ikada“. „Vizbadener kurir“ iskazuje čuđenje što kandidati u predizbornoj kampanji uglavnom blate svoje protivnike, umesto da se koncentrišu na „prave probleme te mlade države“. „A to je najbolja hrana za male stranke“, zaključuje list.

Za Tagescajtung iz Berlina predizbornu atmosferu u Splitu prenosi Erih Ratfelder, dugogodišnji dopisnik s prostora bivše Jugoslavije. „Hrvatska pred orbanizacijom?“, naslov je teksta u kojem on konstatuje da na predstojećim izborima „nacionalistička opozicija ima dobre izglede“. „Ali, u centru Splita, drugog po veličini grada u Hrvatskoj, ne može da se vidi da li će opoziciona koalicija uspeti da izvuče korist iz ekonomske stagnacije zemlje i nezaposlenosti od preko 15 posto. Plakati 'Zajedno za jaku Hrvatsku' su, doduše, na svim dozvoljenim i nedozvoljenim mestima na istorijskim zidinama Dioklecijanove palate, ipak HDZ pod bivšem šefom tajne službe Tomislavom Karamarkom ne nailazi na odobravanje urbanog stanovništva.“ To nemački novinar potkrepljuje izjavom prodavca u jednoj knjižari: „Ko dozvoljava kukaste krstove po fudbalskim terenima i ko dozvoljava da se koristi ustaški fašistički pozdrav – taj mora biti zaustavljen.“

Evropa i njene protivrečnosti

Bosanskohercegovački pisac Dževad Karahasan piše za Noje cirher cajtung o Evropi i nastanku ideje o svetskoj literaturi. Karahasan piše o evropskim protivrečnostima za koje ocenjuje da upravo one predstavljaju evropske jake i slabe strane.

„Jedna istinski upadljiva osobina Evrope jeste da nije u saglasnosti sa samom sobom“, piše Karahasan. „Mi, na primer, još uvek ozbiljno tvrdimo da smo 1492. otkrili Ameriku. Ne kažemo da smo tada stekli saznanje o dva kontinenta. Ne, mi kažemo, da smo mi te kontinente otkrili. Filozofski rečeno, to znači da su Inke, Maje, Asteci, gorski lanci, šume, mora, duvan, crveni pasulj i prastanovnici Severne Amerike bili potencijal, ali kada smo došli mi Evropljani da to potvrdiimo, onda je sve pretočeno u stvarnost. Jednostavnije rečeno: mi smo svemu pomenutom udahnuli život. U tradicionalnim društvima za te stvari, naime za davanje života, bio je zadužen Bog. U modernom dobu – to su Evropljani. Imajmo malo strpljenja i onda ćemo videti hoće li inače još neko izroniti. Da li je Evropa, kada je dala život obema Amerikama, želela da se takmiči sa Bogom ili je samo želela da stane na svoje „metafizičke granice“ – bilo bi za diskusiju. Moje je samo da uputim na to da Evropa ni danas ne uspeva da prepozna svoje granice i da pazi na njih, poput recimo granica između nje i Boga“, piše Karahasan.

Gde je otvorena prva kafana?

„Naša draga Evropa ni u geografskom smislu nije u saglasnosti sa samom sobom što, prema mom mišljenju, jasno pokazuje jedan vrlo važan primer. U svim relevantnim i pouzdanim izvorima tvrdi se da je prva evropska kafana otvorena u Veneciji 1647. godine. Nezaustavljivi osvajački pohod otvaranja kafana u Evropi nastavljen je jer su, posle prve u Veneciji, otvorene kafane i u Oksfordu (1670), Londonu (1652), Parizu (1670). Sarajevski istoriograf Ibrahim Alajbegović Pečevija, u svom tekstu o 1592. Godini, usput pominje kafanu u sarajevskoj četvrti Bembaša. To znači da je sigurno najkasnije 1592. godine u Sarajevu otvorena kafana – najmanje 55 godina pre one u Veneciji, gde je prema pouzdanim, kritičnim izvorima, otvorena prva evropska kafana. Šta nam govori taj muk o sarajevskim kafanama? Verovatno to da najugledniji evropski autoriteti u istoriografiji misle da Sarajevo nije više Evropa ili da to što se pije u sarajevskim kafanama nije više kafa. Ali ono što nam sigurno govori jeste to da geografske granice Evrope ili granice kafana u Evropi nisu jasne čak ni najmudrijima među nama“, piše Karahasan.

Samostalni, a ipak povezani

On međutim dodaje da nesaglasnost sa samom sobom, u najmanju ruku u slučaju Evrope, ima svakako i svoje dobre strane. „Upravo u toj i takvoj Evropi mogla je na primer da nastane jedna od najuzbudljivih zamisli koje znam: Geteova ideja o svetskoj literaturi. U toj ideji, svetska literatura predstavlja mrežu literarnih dela koja se dozivaju i međusobno razgovaraju, međusobno se komentarišu, međusobno se probijaju i nadopunjavaju, nezavisno od vremena i mesta njihovog nastanka. Tako bi Gete mogao da razgovara sa hafizom Širasom, persijskim pesnikom iz 14. veka, a Hajner Miler sa Sofoklom i Euripidom. To znači da bi njihova dela mogla međusobno da razgovaraju. U toj mreži, mesto i vreme nastanka jednog dela ne bi bili izbrisani, baš kao ni način ponašanja i sudbine predstavljenih likova. Sve to ostaje prepoznatljivo u svojoj konkretnosti i individualnosti. Ali svako delo je otvoreno prema drugim delima, epohama i načinu ponašanja, sposobno za razgovor i sa razmenu sa njima. Svaka epoha prepoznaje se po svojim osobenostima i u svakom pogledu je povezana u kulturnu istoriju, kao što je svaki čvor samostalan u jednoj mreži, ali istovremeno povezan sa svim drugim čvorovima“, piše Dževad Karahasan za „Noje cirher cajtung“.