Bundestag je izglasao nepoverenje nemačkom kancelaru. Za Olafa Šolca glasalo je 207 poslanika, a protiv 394. Uzdržanih je bilo 116. Tako Šolc nije dostigao većinu od 367 glasova.

Socijaldemokratski kancelar Šolc time je formalno uklonio sve prepreke za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u Nemačkoj. Od raspada takozvane „semaforske koalicije“ koju su predvodile Socijaldemokrate (SPD) u partnerstvu sa Zelenima i Liberalima (FDP), Nemačka je bila dobrim delom blokirana u najvažnijim pitanjima. Nakon što su Liberali istupili i vlade, Šolcov kabinet Socijaldemokrata i Zelenih više nije imao većinu u Bundestagu. Bez podrške opozicije vlada više ništa nije mogla da uradi.

Počela kampanja u parlamentu

Pritom postoji potreba za hitnim delovanjem. Primeri su podrška Ukrajini koju je napala Rusija, loša ekonomska situacija u Nemačkoj ili migraciona politika. Zato je Šolc i želeo raspisivanje izbora.

Nakon izglasavanja nepoverenja Šolc je još jednom u Bundestagu ponovio ozbiljne optužbe na račun Liberala rekavši da su oni „nedeljama sabotirali sopstvenu vladu“. Šolcov polusatni govor i potonja dvočasovna debata u nemačkom parlamentu delovali su kao početak predizborne kampanje. Šolc, koga SPD ponovo kandiduje za kancelara, zalagao se za reformu tzv. „kočnice zaduživanja“. S druge strane, opozicioni političar i kandidat za kancelara konzervativnih Demohrišćana, Fridrih Merc, okrivio je kancelara za „jednu od najvećih ekonomskih kriza u posleratnoj istoriji“ u Nemačkoj. Zbog toga se, rekao je, zemlja suočava sa „ogromnim naporom“.

Odluka je formalno na predsedniku države

Posle izglasavanja nepoverenja, Šolc je zatražio od predsednika države Frank-Valtera Štajnmajera da raspusti parlament. Predsednik za taj potez ima zakonski rok od 21 dan. Štajnmajer je još pre nekoliko nedelja naznačio da je saglasan s tim, kao i sa terminom vanrednih parlamentarnih izbora koji su dogovorili SPD. Zeleni i opozicioni Demohrišćani (CDU/CSU): 23. februara 2025.

Inače se parlamentarni izbori u Nemačkoj održavaju svake četiri godine, ali u posebnim, kriznim situacijama, pre svega onda kada kancelar u parlamentu izgubi većinsku podršku, raspisuju se prevremni izbori.

U Nemačkoj se to dešava izuzetno retko. Ipak, takvi vanredni izbori mogu da budu demokratsko sredstvo ponovnog uspostavljanja legitimiteta i sposobnosti delovanja vlade. Međutim, pretpostavka za raspisivanje takvih izbora je pristanak više ustavnih organa, pre svega predsednika države.

Vanredni izbori samo u dva slučaja mogući

Prema nemačkom Ustavu parlament ne može sam da odluči da se raspišu novi izbori. Ni kancelar ne može da donese takvu odluku. Umesto toga, prevremeno raspuštanje parlamenta Ustav predviđa u dva slučaja. Kada kancelar posle izbora nije u stanju da dobije apsolutnu većinu – dakle, jedan glas više od polovine poslanika – onda predsednik države može da raspusti Bundestag. To se do sada u istoriji Savezne Republike Nemačke još nije desilo.

U drugom slučaju, kancelar postavlja Bundestagu pitanje o poverenju. To mu omogućava da preispita da li još uvek raspolaže sa neophodnom podrškom većine poslanika. Ako mu većina izglasa nepoverenje, onda predsednik države na predlog kancelara može da raspusti Bundestag u roku od tri nedelje. Postoji i mogućnost da kancelar da ostavku ili da formira manjinsku vladu. Ali, ako izabere da predsedniku države predloži raspuštanje parlamenta, onda predsednik mora da donese odluku u predviđenom roku.

Istorija vanrednih izbora u Nemačkoj

Čim se raspusti parlament, novi izbori moraju da budu zakazani u roku od 60 dana. Organizuju se potpuno isto kao i redovni izbori. Za sprovođenje su nadležni Savezno izborno rukovodstvo i Ministarstvo unutrašnjih poslova. Birači imaju dva glasa, jedan za direktnog kandidata, a drugi za pokrajinsku listu neke partije.

Do sada su vanredni izbori u Saveznoj Republici Nemačkoj raspisani tri puta i to: 1972, 1983. i 2005.

Vili Brant – zbog svoje „politike prema Istoku“

Socijaldemokratski kancelar Vili Brant je 1972. dosledno sprovodio politiku razumevanja i pomirenja prema istočnom, socijalističkom lageru. To je nailazilo na veliki otpor u samoj Zapadnoj Nemačkoj, ali i u koalicionoj vladi Socijaldemokrata i Liberala. Brantova vlada spala je na podršku 248 poslaničkih glasova, a demohrišćanska opozicija imala je isto toliko.

Takva situacija paralizovala je vladu. Kancelar Brant je 24. juna 1972. izjavio da „građani imaju pravo na to da se u zakonodavstvu ne dešava zastoj“. Dodao je da raste opasnost od toga da „opozicija odbije konstruktivnu saradnju – zato saopštavam da želimo vanredne izbore“.

Da bi to ostvario, Brant je morao da postavi pitanje o poverenju i da namerno izazove izglasavanje nepoverenja. Zbog toga su ga žestoko kritikovali, između ostalog i sudije Ustavnog suda, koji su iznosili mišljenje da kancelarovo postavljanje pitanja o poverenju s namerom da se izgubi većina i raspišu vanredni izbori nije u duhu Ustava. Brant se nije pokolebao i Bundestag mu je izglasao nepoverenje 20. septembra 1972. Na vanrednim izborima 19. novembra 1972. Brant je trijumfovao. Socijaldemokrate su imali istorijski najbolji rezultat sa 45,8 odsto glasova. Izlaznost je bila čak 91,1 odsto, što je najbolji rezultat u istoriji Savezne Republike Nemačke.

Kol dodatno pribavlja legitimitet vladi

Drugi put su vanredni izbori raspisani 1983. Demohrišćanski kancelar Helmut Kol je 1982. izabran tako što su Liberali, koji su do tada vladali sa Socijaldemokratama, promenili stranu i zajedno sa Demohrišćanima izglasali nepoverenje socijaldemokratskom kancelaru Helmutu Šmitu.

Međutim, pošto je nova koalicija nastala u parlamentu, a ne na osnovu izbora, Helmut Kol je 17. decembra sračunato doveo do glasanja o poverenju, te izglasavanja nepoverenja – što je značilo vanredne izbore. Tada je rekao: „Omogućio sam put do vanrednih izbora da bih stabilizovao vladu i dobio jasnu većinu u Bundestagu.“

Nekoliko poslanika je protiv takvog postupka podnelo tužbu Ustavnom sudu. Sudije su većale 41 dan i donele odluku da je Kolov put do vanrednih izbora legitiman, ali su u isto vreme naglasile da on može da se koristi samo u „pravoj“ krizi. Na vanrednim parlamentarnim izborima 6. marta 1983. Helmut Kol je pobedio s jasnom većinom je potvrđen kao kancelar.

Prevremeni izbori zbog sporne reforme – Šreder se preračunao

Za treće prevremene izbore 2005. odgovoran je tadašnji socijaldemokratski kancelar Gerhard Šreder, koji je vladao u koaliciji sa Zelenima. Njegova partija izgubila je niz pokrajinskih izbora, a podrška u Bundestagu bila je ugrožena, posebno zbog reformskog paketa „Agenda 2010“. Te reforme drastično su promenile socijalni sistem i tržište rada. Šreder je jula 2005. smišljeno postavio pitanje o poverenju da bi mu bilo izglasano nepoverenje i tako je inicirao vanredne izbore.

„Čvrsto verujem u to da većina Nemaca želi da nastavim ovim putem, ali samo uz pomoć novih izbora mogu da raščistim stvari“, objasnio je Šreder. Njegova računica je, međutim, bila pogrešna. Na vanrednim parlamentarnim izborima 18. septembra 2005. tesnim rezultatom pobedili su nemački Demohrišćani koje je predvodila Angela Merkel. Ona je u koaliciji sa Socijademokratama dobila kancelarsku poziciju. To je bio početak njene šesnaestogodišnje vladavine.

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku