Niko nije reagovao tako radikalno i jasno kao Sajed Kašua (39). Pre dve sedmice je ovaj izraelsko-arapski pisac i kolumnista kritičkog lista Harec rešio da napusti svoju domovinu. Najpre je mislio da u Sjedinjenim Državama ostane privremeno, ali je onda odlučio da to bude zauvek. Razlog je rat koji Izrael vodi u Pojasu Gaze, borba koja obiluje brutalnošću i ne okleva ni pred civilnim žrtvama. Još više je Kašuu razočarala mržnja u Izraelu koja je razbila snove o mirnoj koegzistenciji, za koju se svojim pisanjem zalaže već četvrt veka. „Kada jevrejska omladina na ulicama traži smrt Arapa – samo zato što su Arapi – onda to znači da je moja borba izgubljena“, opisao je Kašua svoju rezignaciju u jednoj kolumni.

Nesposobni za empatiju

Pisac arapskog porekla nije usamljen u stavu da aktuelni rat u Gazi ulazi u svaku poru društva mnogo više nego prethodni – takođe krvavi – sukobi. Dolazi do rušenja tabua, kaže izraelski pisac Asaf Gavron. Tuga, strah, frustracija su reči kojima opisuje svoja osećanja. Kaže da živi u dva sveta: „Potpuno odvajam posao i svakodnevicu – ide nekako…“

Drugi se ne povlače u sebe, poznata rediteljka Šira Gefen nedavno je na filmskom festivalu u Jerusalimu glasno tražila prekid vatre i pozvala ljude da misle o mrtvoj deci u Gazi. Na odgovor nije dugo čekala: „Takvi ljudi su sramota za državu“, poručio joj je ministar kulture Limor Livat putem Fejsbuka. Gefen mu je otpisala: „Dozvolite, zar ovde više ne smem da pokažem ljudskost?“

Mohamed Dahani je netrpeljivost osetio na sopstvenoj koži. Ovaj palestinski profesor do nedavno je predavao na univerzitetu Al Kuds u Istočnom Jerusalimu. Uz to, radio je na projektu pomirenja u okviru kojeg su mladi Palestinci putovali u Aušvic, na mesto strašnog zločina protiv Jevreja. To je bilo dovoljno da ga sopstveni narod proglasi za izdajnika – izbačen je sa univerziteta. Ni on nema nameru da odustane: „Moramo da učimo jedni o drugima, da razgovaramo.“

Rat je svuda

Tu su i umetnici koji jesu deo izraelskog društva, ali zbog svoje biografije mogu da stvari sagledaju sa određene distance. Recimo nemačka spisateljica Sara Štriker, koja već pet godina živi u Tel Avivu. „Proživljavam haos osećanja“, kaže. Stidi se što njena porodica i prijatelji u Nemačkoj brinu za nju, iako u Tel Avivu teče svakodnevica. Ipak, ona se ne uklapa u tu kolotečinu: „Svakog dana sedam za pisaći sto i pokušavam da nastavim rad. Ne ide, ponekad jer čujem sirenu taman kada nađem nit, a ponekad jer tu sirenu očekujem svakog trena…“ Neosetno rat ulazi u njen novi roman – „onako kao rat neosetno prodire u svaku priču, uopšte u svaki razgovor“.

Mediji tu nisu nedužni, smatra Tuvia Tenenbom. Pisac i dramaturg rođen je u Izraelu, živi u Njujorku, a trenutno u zemlji rođenja predstavlja svoju knjigu „Sam među Nemcima“. Medije kritikuje oštrim nastupima upravo u medijima. „Strani reporteri nemaju pojma šta se dešava, ne govore ni hebrejski ni arapski. Jedni sede u bolnicama u Gazi i u režiji Hamasa snimaju povređene. Drugi sede po luksuznim hotelima Tel Aviva i kritikuju Izrael.“

Nekima ugled koji uživaju dozvoljava da otvoreno kritikuju. Među njima je čuveni dirigent Zubin Mehta (78), koji je doživotni direktor Izraelske filharmonije. „Volim ovu zemlju, ali ne i njenu vlast.“ Previše grešaka, premalo hrabrosti. Maestro se već dugo zalaže za miran suživot, otvorio je dve muzičke škole koje pohađaju studenti obe nacionalnosti. Da se on pita, u Ramalahu i Gazi bi dirigovao Betovena i Mocarta. „Region je pokidan, muzika može da ga isceli.“

Ako isceljenja i bude, ono će stići prekasno za Sajeda Kašuu. Ovaj pisac sa početka priče digao je ruke od svog životnog sna o pomirenju. Nije napustio samo svoju zemlju, nego i svoj maternji jezik. „Na hebrejskom više neću pisati.“