Nadu upoznajemo s folijama za pramenove na glavi nadvijenu nad kadu dok se njena trogodišnja devojčica igra oko nje pre nego što će pasti sa stolice u jednoj od akcija pentranja u kuhinji. Kasnije je vidimo kako premešta stvari iz pokvarenog frižidera na sims prozora. Kako usisava stan i istovremeno zabavlja ćerkicu Havu koja joj ne da ni sekunde mira. Kako se svađa s tetom u vrtiću jer kasni te kako pokušava navrat-nanos da uzeti dete iz vrtića jer joj je šef „uvalio“ još jedan sastanak zbog kojeg mora da ostane duže na poslu.

Nada je, vrlo brzo shvatamo, samohrana majka. I njen haos dobro je poznat svakoj majci u sličnoj situaciji. Ono što ovu ipak čini drugačijom je činjenica da Hava nije sasvim uobičajeno naporno trogodišnje dete. Hava, naime, ima poremećaj autističnog spektra.

Igrani film je postao dokumentarni

Ponekad vam za gledanje filmova ne treba nikakva prethodna informacija. Zavalite se u sedište u bioskopu, nakon špice krene film, vi ga odgledate i izađete s mišljenjem da je dobar ili loš. Ali o nekim filmovima je dobro ponešto znati pre nego što uđete u kino. „Kaotični život Nade Kadić“ definitivno spada u takve.

Jer on se gleda sasvim drugim očima kada se zna da je Nada, odnosno glumica Aida Hadžibegović, Havina majka i u stvarnom životu i da Hava zaista ima poremećaj autističnog spektra. I da ni Aida ni Marta to nisu znale kada je meksička rediteljka Marta Hernaiz Pidal odlučila da snimi igrani film s Aidom Hadžibegović koji će biti blizu njezinog stvarnog života.

„Jednoga dana me Aida nazvala“, ispričala nam je Marta s kojom smo se našli u jednom kafiću na Potsdamer placu uoči premijere njenog filma na Berlinalu, „i rekla mi: Hava ne može da glumi u tvom filmu jer ima poremećaj autističnog spektra. Ja sam joj na to odgovorila: Ti moraš da odlučiš želiš li to ili ne. Ali ili ćemo snimiti ovaj film s Havom ili ćemo odustati od cele ideje. Jer ja ne želim da neko drugo dete glumi u njemu.“

 - pročitajte još: Milan Marić: „Neću neću da vam dam da me oterate“

Aida je odlučila da ostane u projektu i njih dve su se bacile na razradu scenarija s novom situacijom. „Ovo nije film o autizmu“, kaže rediteljka, „ali je autizam postao deo njega“. Ona ga opisuje kao igrani film koji je postao dokumentarni.

Hava se na kraju pokazala najboljom glumicom s kojom je Marta ikada radila: „Ne samo da je ona bila odlična nego je zapravo nesvesno terala i sve druge oko nje da budu bolji. Znate, glumci uvek razmišljaju puno o tome kako će nešto odglumiti, ali kada je Hava bila oko njih, ona bio toliko zaokupljala njihovu pažnju time što su morali stalno paziti da nešto ne uradi da su glumili potpuno prirodno. To je bilo divno iskustvo.“

Meksikanka u Sarajevu

Marta je, priča za DW, poželela da snimi film o Aidi čim ju je upoznala kao asistentkinju svog profesora na Sarajevskoj filmskoj akademiji gde je studirala u programu film.factory. Odmah joj je izgledala kao živopisan filmski lik – u svojoj maloj kancelariji, haotična, s cigaretom u ruci, dugom kovrdžavom kosom i malim detetom kod kuće. S vremenom su Marta i Aida postale prijateljice.

Marta je bila fascinirana činjenicom da su jednake dobi, a da su im životne situacije tako različite. Iz početnog impulsa se s prijateljstvom razvijala i ideja o zajedničkom projektu. Film je trebalo da bude svojevrsni rezime Martinih iskustava i skoro trogodišnjeg života u Bosni i Hercegovini. „To iskustvo mi je otvorilo glavu“, kaže nam.

Bio je to prvi put da je ova mlada rediteljka živela van svoje domovine i sarajevska svakodnevnica Meksikanke koja ne zna jezik okruženja bila je prepuna izazova koji su je naterali da na „obične“ stvari gleda sasvim drugim očima, da ih doživljava puno intenzivnije.

Roadmovie po balkanskim gudurama

„Nema potrebe da ideš nekud da bi se izgubio“ stoji u pres-materijalu o filmu „Kaotični život Nade Kadić“. Marta je sebe, pak, našla u Sarajevu, a njena junakinja Nada uporno želi da izađe iz njega jer joj se čini da je izgubljena u haosu svog života. „Taj aspekt izlaska iz grada mi je bio važan zato što Sarajevo može delovati vrlo klaustrofobično, a i generalno puno ljudi odlazi iz Bosne. I Aida je uvek htela da ode – u Beč, u Island...“

 - pročitajte još: Smrt Nazifa Mujića - „Srebrni medved mu nije doneo sreću“

Nada seda sa svojom kćerkom u stari očev Jugo i odlazi u planine tražeći mir – u sebi i oko sebe. Film se u tom trenutku pretvara u roadmovie po balkanskim gudurama (sniman u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori) u kojem se Nada vraća svojim korenima. „To mi je bilo važno jer sam htela da imam i taj aspekt regiona i njegovih posebnosti, istorije, rata koji je i sama Aida koja ima 30 godina doživela“, kaže Marta o svom prvom dugometražnom filmu. Njezin kratki film „Dobro“ je, pak, već prikazan na prestižnom festivalu u Kanu.

Na kraju filma je Nada ponovno u Sarajevu, ali jedna mirnija Nada, tačnije pomirena sa sobom i svojim životom. „Mene vrlo intrigira taj odnos rezignacije, pomirenja i nade. Jer to pomirenje može imati tužan karakter, ali ja u njemu vidim i nešto dobro.“ Njena junakinja se ne zove slučajno tako kako se zove. Marti se jako svideo Aidin predlog jer „nada“ na španskom znači „ništa“, a na bosanskom ono što je na španskom „esperanza“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android