„Delovalo je kao egzistencijalna pretnja Izraelu“, seća se Moše Milo dana pred izbijanje rata. Milo je tada imao 23 godine, bio je vezista u izraelskoj padobranskoj jedinici. Nedeljama pre toga je predsednik Egipta Gamal Abdel Naser pretio da će izbrisati Izrael sa mape. Slično se čulo iz Sirije. Već dva rata su ove države vodile protiv mladog Izraela, 1948. i 1956. Egipat je rasporedio trupe na Sinajskom poluostrvu i zatvorio Tiranski tesnac za izraelske brodove.

Ujutru 5. juna 1967. je izraelsko vazduhoplovstvo iznenada napalo trupe na Sinaju. Moše Milo je čekao u kasarni, sve je bilo spremno za pokret na južni front ka Egiptu. „Ali odjednom nam je zadatak promenjen i krenuli smo za Jerusalim.“

Pedeset godina kasnije Milo hitro korača pored Jorama Zamoša kroz palestinsku četvrt Starog grada u Jerusalimu. Te 1967. je Zamoš bio mladi komandant jedinice. Ova dvojica su zajedno prošli kroz Lavlju kapiju i upali u Stari grad koji je od 1948. kontrolisao  Jordan. Šestodnevni rat je tadašnje saborce odredio za čitav život. „Do rata smo važili za progonjen i slab narod. Od holokausta nije prošlo ni 25 godina“, seća se Zamoš. „A onda smo uspeli da povratimo Zid plača. Opet smo bili na svojim nogama.“

Euforija u vlasti

Samo nekoliko metara dalje tada je 17-godišnja Palestinka Haifa al Kalidi preživela upad izraelske vojske. I danas gleda sa krova roditeljske kuće direktno na Zid plača. „Sakrili smo se u kući, niko se nije usuđivao da proviri kroz prozor. Onda smo čuli da neko odozdo viče da su stigli irački vojnici“, seća se ova žena. „Ali moja majka je po glasu shvatila da su to izraelski vojnici. Šokirali smo se što su tako brzo ušli u Stari grad.“

Izraelske trupe su ovaj deo Jerusalima zauzele 7. juna. „Videli smo kako naši komandanti plaču od sreće jer su ponovo mogli da dodirnu Zid“, seća se Zamoš. Sam je postavio zastavu iznad zida. „Bili smo opet tu. Izraelska zastava se vijorila nad Zidom plača.“

Izraelci do danas slave upad u Stari grad kao „oslobođenje i ponovno ujedinjenje“ Jerusalima. Transkripti tadašnjih zasedanja vlade, koje je nedavno objavio Državni arhiv, pokazuju da je nakon kratkog perioda nesigurnosti i među visokim političarima nastala euforija. Ako treba, „za par sati možemo da uđemo i u Bejrut“, rekao je tada ministar odbrane Moše Dajan.

Izrael je za nekoliko dana utrostručio teritoriju pod svojom kontrolom, ali je odjednom imao vlast i nad celim jednim narodom – Palestincima. Nedugo po završetku rata živo se raspravljalo o politici u zaposednutim područjima. „Sada imamo dva naroda, jedan koji uživa sva prava i drugi koji nema nikakva prava“, rekao je prema transkriptima tadašnji šef diplomatije Aba Eban. Smatrao je da je to neodrživo, s obzirom na jevrejsku prošlost i međunarodni kontekst.

„Oslobođenje“ kao okupacija

U Starom gradu je Palestinka Al Kalidi iskusila posledice: četvrt Mugrabi je sravnjena sa zemljom kako bi se otvorio pristup Zidu plača. „Dali su ljudima dva sata da isprazne kuće i već su došli sa buldožerima“, seća se ona. Nekoliko dana kasnije sve je bilo u ruševinama. „Ne znam gde su ljudi koji su tamo živeli. Oni koji su izbegli, nisu više mogli nazad u Jerusalim.“ Hiljade ljudi su od rata pobegle na istok, mnogi do danas imaju izbeglički status u Jordanu.

Za Palestince koji su ostali je 1967. bila početak života pod izraelskom vojnom okupacijom. Izrael je preuzeo arapski istočni deo grada i proglasio Jerusalim svojom „nedeljivom i večnom“ prestonicom. Međunarodna zajednica to nikada nije priznala. Većina Palestinaca iz Jerusalima dobili su poseban boravišni status, ali nikada sva građanska prava. Palestinci koji su registrovani u Pojasu Gaze ili na Zapadnoj obali do danas moraju da traže odobrenje izraelskih vojnih vlasti kako bi uopšte posetili Jerusalim.

Izrael je pre pedeset godina zauzeo i Sinaj i Pojas Gaze koji su ranije bili pod egipatskom kontrolom, kao i sirijske Golanske visoravni. Uspešni blickrig je početak mita o nepobedivom Izraelu, ali to nije bio kraj sukoba sa arapskim susedima. Usledili su novi ratovi i tek kasnije mir sa Egiptom i Jordanom. Konflikt sa Palestincima ni danas nije blizu rešenja. „Niko tada nije mogao da pretpostavi da će Izrael toliko ostati u istočnom Jerusalimu i na Zapadnoj obali“, kaže Haifa al Kalidi. „Možda ja neću doživeti, ali se nadam da će se to jednom promeniti.“