Velika svita dočekala je tursku vladu u Berlinu. Kancelarka nije primila samo svog kolegu Ahmeta Davutoglua već i njegove najvažnije ministre. Ona je povela vicekancelara, šefa diplomatije i još nekoliko članova kabineta. To se zove vladine konsultacije i prilično je ekskluzivna stvar – Nemačka takve odnose gaji sa svega desetak svetskih država. Nisu to nužno prijateljske zemlje. Recimo, takvi sastanci postoje s Kinom, Indijom i Rusijom, a ne postoje s Sjedinjenim Državama. Ali jedno je ključno: gde god su vladine konsultacije, onde su u igri i jasni interesi.

Zapravo je Angela Merkel uvek sa skepsom gledala na Tursku. Novi islamski nacionalizam predsednika Erdogana njoj deluje zastrašujuće, ona dobro zna za sve povrede ljudskih prava, maltretiranje novinara, brutalni obračun sa Kurdima na jugoistoku Turske... ali ona zna i da je 2016. godina najvažnija od njenih dosadašnjih jedanaest godina u Kancelarskom uredu. Jer Merkelova mora da nađe rešenje izbegličkog pitanja koje ju je dovelo pod do sada neviđeni pritisak kod kuće i u Evropi. A Turska može imati ključnu ulogu u rešenju.

Samo Turska može da se pobrine za bitno smanjenje broja izbeglica pre svega iz Sirije. U zamenu za to su zemlje EU još pre nekoliko sedmica obećale Ankari tri milijarde evra. Davutoglu je sada bez pardona tražio još novca i to u jednom intervjuu. U prisustvu kancelarke nije ponovio svoj zahtev, ali nije ni morao jer ga je ona već dobro čula. Do sada Turska nije dobila ni centa za gradnju novih izbegličkih kampova i poboljšanje postojećih – i to pokazuje koliko je EU trenutno paralisana.

Zanimljivo je što na konferenciji za štampu Merkelove i Davutoglua gotovo ni rečju nisu pomenuti zamrznuti pristupni pregovori Turske i EU. Kancelarka je – doduše, tek ovlaš – pomenula preoštro postupanje turske vojske protiv Kurda. S druge strane, Davutoglu je iscrpno uveravao domaćicu i javnost da je Turska svim srcem uz Nemačku u borbi protiv Islamske države. Izgleda da je nakon najnovijih napada u Turskoj to zaista tako – ali još pre par meseci bilo je sasvim drukčije. Tada su Kurdi bili neprijatelj broj jedan.

Dobro se oseća da Turska žudi za priznanjem iz Evrope, za tim da bude shvaćena ozbiljno. To priznanje postaje moguće tek zbog pritiska stotina hiljada izbeglica. S druge strane, za Merkelovu je Ankara odlučujući faktor u ovim sedmicama kada se odlučuje njena kancelarska sudbina. To se zove interesna politika – na obe strane.