DW: Od Švedske preko Nemačke do Srbije, sve vlasti u Evropi se tokom pandemije pozivaju na stručnjake. Ipak vidimo da sasvim različito reaguju. Zašto je to tako?

Jana Baćević: Pandemija je kontekst velikog stepena nepredvidivosti - nalazimo se u situaciji neviđenoj od Crne kuge, a tadašnje iskustvo ne možemo korisno prevesti za sadašnje potrebe. Zato ljudi traže neku vrstu uverenja i sigurnosti. Liberalne i demokratske države sagrađene su na ideji da postoji racionalna osnova za organizaciju društva i upravljanje, pa se opravdanje za političke odluke obično traži u okviru toga što nazivamo "strukom".

Vi ste nedavno za Gardijan napisali da se "struka" koristi kao neka vrsta štake za političke odluke, to jest da političari biraju one savete koje ionako žele da čuju.

Da, s tim da to ne znači da su saveti koje uzimaju u obzir proizvoljni. Ali naglasila sam važnost političkih odluka i korišćenje struke kao opravdanja. Kada političari posežu za naučnim obrazloženjima, oni se ne interesuju za vrstu naučnog dokaza već se rukovode drugim pitanjima, a u njih spadaju i ekonomija, politički rejting, mogućnost da se dobiju sledeći izbori ili rasporede resursi u društvu - ili kako odgovara određenim grupama ili, u idealnoj situaciji, svima u društvu.

Zato, kada se nauka uzima kao opravdanje, najčešće se uzima tako da opravda ono što su političari već odlučili da urade ili kada su relativno sigurni šta ne žele da urade. Onda često pitaju naučnike u stilu: koja je najbolja od ove tri opcije? Nikada ne odlaze po savet sa blanko-čekom.

Nije li to uobičajeno? Ni najbolji naučnik na svetu nema demokratski legitimitet da donosi odluke, to mogu samo političari.

Tako je - u principu. Ako bismo imali odgovornu nauku i odgovornu politiku, onda bi bilo jasno kako izgleda dijalog te dve vrste društvenih aktera i javnost bi imala bolji uvid u to - što sada nedostaje.

Da li političari misle da građanima bolje zvuči kada kažu da naučnici donose odluke, iako ih zapravo donose političari?

Da. Jer, sa političarima se možemo slagati, a ne moramo, i svakako ne moramo da živimo baš onako kako oni misle da treba - barem u demokratskim i pluralnim državama. Doduše, sloboda je uvek uslovna jer ni u normalnim okolnostima nemate apsolutnu slobodu kretanja već vam ponegde recimo treba viza. Ali recimo u Britaniji mogu da izaberem kakvu ću hranu da kupujem, kuda ću i kada da šetam.

Kada Vlade pak donose restriktivne odluke kao sada, cela poenta je da se vanrednim merama osigura da građani nemaju uobičajeni opseg interpretacije. To je neophodno - jer, teško da možete da kažete recimo ne bi trebalo da izlazite iz kuće, ali radite kako hoćete. Samim tim vlasti za takve odluke moraju da se pozovu na princip koji nije proizvoljan, na nauku.

Mudrost je svuda ista - virus se prenosi kapljično, kontaktom, pa treba smanjiti broj kontakata. Ali vidimo da su načini vrlo različiti. Kako shvatiti to da su negde, kao u Nemačkoj, zabranjeni kontakti, a u Srbiji i komšiluku je bio uveden strogi policijski čas?

Da se virus prenosi kontaktom je nesporna činjenica, zato to pitanje nije interesantno. Ali je interesantno da, kad znamo tu osnovnu stvar o virusu, imamo dijapazon mogućnosti da se spreče određene posledice. To je uvek tako u javnim politikama. Ako želimo da smanjimo broj saobraćajnih nesreća, možemo uvesti obavezno vezivanje pojasa ili nultu toleranciju na alkohol.

I liberalne i manje liberalne države imaju u nekim istorijskim okolnostima određeni set mera koje dolaze u obzir. Dakle, mogli bismo da zabranimo i svima da voze kako bismo sprečili nesreće - ali to niko ne razmatra ozbiljno, iz dobrih razloga. Koje mere se uzimaju u obzir, zavisi od toga kako donosioci odluka vide okvir prihvatljivosti.

To će zvučati dosta pesimistično ljudima na Balkanu koji ovo čitaju. Vi kažete da donosioci odluka recimo u Srbiji ispravno procenjuju da će ljudi prihvatiti policijski čas?

Da.

Zašto?

Deluje mi da je ideja o društvenoj solidarnosti već toliko narušena da je političarima bilo jasno da se niko neće ozbiljno buniti kad se krše prava nekog drugog - recimo zbog načina na koji su tretirani penzioneri. Jer, njihova prava se krše već jako dugo tako što su im penzije niske, zdravstveni sistem urušen, stambene politike im ne idu na ruku. Onda se lakše prihvata da neko bude još malo više obespravljen. Čuvena priča sa žabom koja se stavlja u hladnu vodu pa se polako kuva.

Neki analitičari mogućnost vladara na Balkanu da uvedu stroge policijske mere povezuju sa prošlošću komunizma jer su ljudi navodno navikli na autoritarnost i sa tim da građani ne veruju vlastima pa ne bi slušali preporuke.

Prvo, socijalizam u Jugoslaviji nije bio autokratski u poređenju sa nekim zemljama Sovjetskog Saveza ili današnjom Kinom. Uostalom, ta vrsta objašnjenja se isključuje sa narednom koju ste naveli - ljudi su ili poslušni ili nisu, ne mogu biti i jedno i drugo u isto vreme. Rekla bih da svi ljudi, nezavisno od geografskog, socijalnog i istorijskog konteksta, imaju stvari koje vole da rade. Nikome i nigde nije prijatno da ne može da vidi stare roditelje mesecima ili ne ide u bioskop ili park.

U Britaniji recimo dugo nisu bile uvedene restriktivne mere. Onda su slike ljudi koji se šetaju ili ne drže fizičko odstojanje upotrebljene kao slika neogovornih građana. Ta ideja o neodgovornim ljudima je onda korišćena da se opravdaju političke odluke, kao što je korišćena i nauka.

Nemački psiholog i istraživač straha Borvin Bandelov kaže da osećaj straha, panike i vanrednosti u kriznim situacijama traje obično četiri sedmice. Onda popušta, javljaju se dileme i kritička pitanja. To se vidno dešava i sada. Da li je to opasnost, jer će ljudi biti lakomisleniji, ili je dobro jer će hladne glave moći da se sagleda kakve su mere smislene, a kakve nisu?

To o četiri sedmice straha odgovara mom iskustvu recimo tokom bombardovanja Srbije i nekim radovima o solidarnosti u društvu posle elementarnih nepogoda. Ljudima treba neko vreme da se adaptiraju na ekstremne okolnosti. Ali nije pitanje nauke da li je to dobro ili loše - to nije nijedno ni drugo, to je naprosto tako. Ocena je pitanje politike.

Ako hoćemo da sprečimo ljude da izlaze napolje, onda zadržimo restriktivne mere i nakon što prođe strah. Ili, obratno, možemo da napravimo politički proračun prema kojem dopuštamo manji ili veći rast broja zaraženih, a to kompenzujemo na drugom mestu - recimo tako što ljudi mogu da idu da rade ili se oslobađaju osećaja represije. Taj proračun nije naučni nego politički.

Predsednik nemačkog parlamenta Volfgang Šojble je na opasku da su životi ljudi najvažniji odgovorio da to nije apsolutno tačno i da, ako u nemačkom društvu i Ustavu postoji jedna vrhunska vrednost, onda je to dostojanstvo, a ne puko očuvanje života. Kako se Vama to čini?

To govori o nečem veoma važnom, naime da nijedno ljudsko društvo nema koncept života kao takvog već je on uvek kvalifikovan. Uvek se politika rukovodi time čije živote i kako vrednujemo u jednom društvu. To što kaže Šojble odražava liberalnu tradiciju, vrlo evropsku, koncept ljudskih prava koji kaže da nije dovoljno biti u životu da bi život bio vredan življenja. U regularnim uslovima, to je odličan princip koji omogućava recimo obavezno obrazovanje, zakone koji sprečavaju zloupotrebe, ropstvo, obezbeđuju kažnjivost ako se ljudski životi čine nevrednim življenja.

Ali ekstremne situacije su upravo ekstremne jer političari dolaze u priliku da vrše trade off - da sačuvaju živote eliminišući iz života upravo one stvari koje ga čine vrednim življenja. Tokom pandemije je svuda ograničeno ili ukinuto pravo na slobodu kretanja, pa samim tim i ljudske kontakte, ponegde pristup medicinskoj nezi ili pravu na rad.

Tu moramo da vodimo računa o odnosu između prava pojedinca i kolektiva. Šta kad recimo individualna pravo ljudi da se kreću ugrožava pravo drugih da se ne zaraze? Virus nam otkriva kako smo svi odgovorni za sebe, ali suštinski zavisni od drugih i odgovorni za druge.

*Dr Jana Baćević je istraživačica na Univerzitetu u Kembridžu, sociološkinja i antropološkinja koja se bavi društvenom i političkom teorijom sa naglaskom na politikama znanja. Prethodno je bila postdoktorantkinja na Univerzitetu u Arhusu i predavačica na Centralnoevropskom Univerzitetu u Budimpešti. Njena knjiga, "From Class to Identity: Politics of Education Reforms in Former Yugoslavia" objavljena je 2014. godine u izdanju Central European University Press.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android