Već je skoro dve godine prošlo od kad je Ivao Hakamada pušten na slobodu. Taj Japanac je proveo 46 godina u ćeliji čekajući da bude smaknut što je rekord na čitavom svetu. Današnji 79-godišnjak je optužen da je ubio svoju četvoročlanu porodicu, ali nove analize genetskog materijala na mestu zločina su pokazale posve drugačiju istinu. One su dokazale ne samo da je Hakamada nevin, nego i da su i policijski istražitelji manipulisali i nameštali dokaze kako bi on ispao zločinac.

U martu prošle godine je Hakamada konačno oslobođen, ali njegova priča još nije gotova. Čini se da je japanskom pravosuđu taj slučaj toliko sramotan da tužilaštvo stalno oteže sa ponovnim otvaranjem istražnog postupka koji bi dokazao njegovu nevinost. Poslednje što je sad učinjeno je da je naložena provera – metodologije istraživanja uzorka DNK!

„To znači da se nastavlja mučenje Hakamade“, optužuje organizacija Amnesti internešnel. Ova organizacija je snimili dokumentarni film o sudbini ovog nevino osuđenog čoveka koji će od marta 2016. biti prikazivan najpre u Japanu, a zatim i u drugim zemljama. U njemu se odlično vide okolnosti japanskog pravosuđa koje su postale kobna zamka za ovog bivšeg profesionalnog boksera.

„Priznanje“ nakon 264 sati saslušanja

Kako tvrdi, Hakamada je tokom više od tri sedmice pritvora bio saslušavan ukupno 264 sati. Toliko dugo mu se pretilo, a takođe je i tučen sve dok nije potpisao priznanje za delo koje nije učinio.

Hakamada nipošto nije usamljen slučaj. Samo 2009. je japansko pravosuđe moralo da pusti na slobodu dvojicu optuženika jer je policija njihovo „priznanje“ iznudila psihološkim pritiskom. Tada je u okrugu Kagošima šest od dvanaest optuženika priznalo da su novcem i darovima uticali na ishod komunalnih izbora i to nakon dugotrajnih saslušanja i nepodnošljivog boravka u samici. Sud je pre šest godina obrazložio oslobađajuću presudu time što je priznanje nastalo tek „iz beznađa uzrokovanog maratonskim saslušanjima“.

Jer u Japanu optuženik može da provede do 23 dana u istražnom zatvoru, kod težih zločina čak i mnogo duže. U tom vremenu nema nikakvih prava, čak ni da ga pravno savetuje advokat. Stručnjaci su uvereni da je to metoda japanskog pravosuđa da iznudi priznanje – praktično po svaku cenu. U normalnim demokratskim zemljama se boravak u pritvoru u pravilu broji u satima, ali u Japanu u danima.

Oslobađanje je sramota za sudiju

Već je 2006. japanski režiser Masajuki Suo tamošnju javnost uzbunio filmom „Ja to jednostavno nisam učinio“ u kojem žestoko kritikuje japansko pravosuđe. „Osnova svakog pravnog sistema je da se slučaj ponovno istražuje ukoliko postoji i najmanja sumnja u krivicu optuženika“, objašnjava Suo. „Ali pravosuđe u Japanu ne razmišlja na takav način, pre svega ne ovdašnje sudije. To je neverovatno i veoma problematično.“

Poimanje pravosuđa u Japanu se svodi na priznanje optuženika kao prvi korak prema razjašnjenju zločina. A to priznanje onda i tužilaštvu i sudijama daje odličan temelj da i osude optuženika jer se priznanje po važnosti često izjednačava sa materijalnim dokazima. Ko u Japanu dođe pred sudije, taj je najčešće već „priznao“ – i gotovo uvek bude kažnjen. Čak 99,8 odsto svih krivičnih postupaka završava se osudom optuženika, a u 89% slučajeva je optuženi već „priznao“ pre nego što je i stigao do sudnice.

Jer u Japanu oslobađanje optuženika smatra se mrljom u karijeri i državnog tužioca i sudije, a naravno da se smatra i sramotom za policiju. Tako i dolazi do takvog „otetog pravosuđa“ gde se osumnjičeni i kod manjih prestupa često toliko dugo drže u pritvoru dok ne potpišu priznanje – ili više ne uspeju da ospore priznanje koje je od njih bilo iznuđeno.

Samo onaj ko prizna ima šanse da bude pušten do početka suđenja uz kauciju, a osporavanje već potpisanog priznanja produžava postupak praktično do iznemoglosti. Zato čak i advokati često savetuju svojim štićenicima da ne osporavaju priznanje, čak i ako je ono bilo lažno.

Biraju se samo dokazi koji opterećuju

Dodatna nevolja za japansko pravosuđe je neprofesionalni postupak istražilaca kad su se već okomili na nekog osumnjičenog. Tako je Govinda Prasad Mainali, državljanin Nepala, od 1997. sedeo u zatvoru jer je optužen da je ubio jednu Japanku. Mainali je uvek osporavao da je počinio to nedelo, ali 2003. je čak i Vrhovni sud potvrdio njegovu kaznu doživotnog zatvora. Šest godina kasnije se takođe analizom nađenog genetskog materijala otkrilo da sperma nađena u žrtvi potiče od neke nepoznate osobe. Tužilaštvo je jednostavno zanemarilo ispitivanje DNK-a, iako je još i 1997. postojala ta tehnička mogućnost.

Dugo vremena u Japanu ni politika ni pravosuđe nisu bili spremni da promene ovaj bezočni sistem „utvrđivanja krivice“. Čak i kod oslobađajućih presuda za žrtve pravosuđa sudovi tek osporavaju „verodostojnost priznanja“, ali ne ispituju i način kako je to priznanje iznuđeno. Na taj način se onemogućuje da i istražitelji i policajci budu kažnjeni za ono što su učinili.

Ipak, i u Japanu polako počinje da se menja taj neslavni običaj. U međuvremenu se i priznanja upoređuju sa otkrivenim dokazima. U sve više policijskih stanica je postalo uobičajeno i da se saslušanja snimaju kamerom. Doduše ne sva saslušanja, tako da još uvek ostaje mnogo rupa i prilika da policajci optuženika izlože pritisku. Ali japanski advokati procenjuju da barem svaki deseti zatvorenik u Japanu u zatvoru sedi nevin – i da pravi počinilac možda slobodno šeta ulicama.