1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Nauka

Japanac koji voli robote

31. jul 2018.

Egzoskeleti Jošijukija Sankaja omogućavaju paralizovanim ljudima da hodaju i pomažu kod najtežih poslova. Ali, za razliku od Japanaca, mnogi zapadnjaci vide robote kao pretnju. Zvezda robotike u razgovoru za DW.

Foto: Fotolia/Jim

U Japanu skoro svi znaju za profesora Jošijukija Sankaja (60), blago egzaltiranog pronalazača „robotskih odela“. Visoki naučnik bujne kose redovno predstavlja svoj futuristički egzoskelet na teelviziji. A kada Japan želi da pokaže svoje inovacije, na samitu G-7 ili prilikom posete visokih zvaničnika, predstavlja njegove robotske pantalone koje omogućavaju hodanje paraplegičarima, pacijentima koji su preživeli moždani udar ili starijim osobama sa invaliditetom.

Pored pomagala za hodanje, pionir kibernetike je izmislio aparat za kukove koji pomaže pri podizanju tereta. Osoba može da podigne pet puta teži teret nego bez odela, a koristi se kako kod nege starijih, tako i u žetvi ili prilikom građevinskih radova.

„Ja, robot“

Robotske pantalone HAL (Hybrid Assistive Limb ili hibridni pomoćni ekstremiteti) se koriste u mnogim bolnicama. Profesorova kompanija Cyberdyne ih iznajmljuje za oko 700 evra mesečno. Pacijenti oboleli od demencije takođe koriste komunikacijske robote. Problem sve starije populacije u Japanu ne žele da rešavaju imigracijom stranih radnika, kao recimo u Nemačkoj, već tehnički – robotima.

Egzoskeleti se u Evropi koriste relativno retko, na primer tokom vežbi u centrima za rehabilitaciju. Profesor Sankaj kaže da tu ima još mnogo potencijala. „Da, interesovanje je veliko, ali nažalost i skepsa“, kaže on u intervjuu za DW. I on se često pitao zašto su Japanci mnogo otvoreniji za robote.

Kada je išao u treći razred, početkom šezdesetih, pročitao je knjigu „Ja, robot“ Isaka Asimova i odmah je znao da hoće da postane naučnik i gradi robote. „Oduvek sam želeo da pomognem ljudima. Želelo sam da izmislim nešto što je korisno zato što volim ljude. Kad vidim kako pacijent posle moždanog udara ili dete paraplegičar odjednom može da hoda, to je za mene uvek neopisivi osećaj sreće!“

Naravno, profesor Sankaj je odavno jedan od najbogatijih Japanaca svih vremena. Akcije njegove kompanije Cyberdyne su bile i ostale među najboljim hartijama od vrednosti. Ali samouvereni milijarder ne želi da se povuče i u budućnosti ne vidi samo nova tržišta, već i mnogo novih načina da egzoskeletima pomogne ljudima.

Profesor Sankaj je u svojoj zemlji zvezdaFoto: DW/A. Freund

Moguće je mnogo toga, ali za mnoge zapadnjake je rasprostranjena upotreba robota teško zamisliva. Sankaj to zna. U Japanu se roboti pre svega vide kao pomoćnik čoveka, a ne kao pretnja.

Različita percepcija robota na Istoku i Zapadu je po profesoru Sankaju možda zasnovana na različitim kulturama i istoriji: Ideja da čovek može da stvori svog veštačkog dvojnika, izazivala je oduvek kod nekih fascinaciju, a kod drugih užasavanje.

„Frankenštajn“

Profesor Sankaj posebno ističe horor roman „Frankenštajn ili moderni Prometej“ objavljen 1816. koji je bio inspirisan naučnim otkrićima tih godina. Naravno, Japanci takođe poznaju i vole takve strašne priče. Ali sa robotima najpre povezuju nešto pozitivno, ništa preteće.

Japanci su veliki obožavaoci naučne fantastike, kaže uz smeh istraživač. Njegove robotske pantalone su dobile ime HAL po glavnom računaru u filmu Stenlija Kjubrika „Odiseja u svemiru 2001.“ A njegova kompanija Cyberdyne se zove baš kao i proizvođač robota iz filmova o Terminatoru.

Drugi svetski rat je na videlo izneo japansku inferiornost u nauci i tehnologiji, a s tim povezani kompleks niže vrednosti manga umetnik Tezuka Osamu je pokušao da kompenzuje moralno i tehnološki superiornim „Astro dečakom“. Japanska mladež je trebalo ponovo da se zainteresuje za nauku i tehnologiju. Ideja je bila uspešna, jer skoro svaki istraživač japanske robotike obožava ovu maskotu robotike.

„To su dobri uzori, jer pomažu ljudima – i to je presudno“, zamišljeno naglašava profesor. Jer, naravno, vojska je odavno zainteresovana za egzoskelete koji bi vojnike pretvorili u borbene mašine. Robotska odela ili roboti ubice koji lociraju sopstvene ciljeve, identifikuju ih koristeći softver za prepoznavanje lica i automatski ih eliminišu – već dugo se koriste. Ujedinjene nacije još nisu odlučile da li će regulisati ili čak zabraniti ove autonomne sisteme za ubijanje.

Takvi horor scenariji veoma brinu i profesora Sankaja. Pre mnogo godina muškarci u uniformama stajali su pred njegovim vratima i tražili da im objasni svoje egzoskelete. Međutim on nije bio zainteresovan za saradnju. „Ranjenim ili osakaćenim vojnicima naravno pomažem“, kaže Sankaj, „ali moji pronalasci treba da pomažu ljudima, a ne da im nanesu štetu!“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Preskoči sledeću sekciju Više o ovoj temi