1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Istorija

Japansko mučilište kao svetska baština?

28. februar 2022.

Čuveni rudnici na japanskom ostrvu Sado su tokom ratnih godina živeli od prinudnog rada Korejaca. Sada Tokio želi da ti rudnici postanu svetska kulturna baština. Odnosi sa Južnom Korejom su i pre toga bili hladni.

Tuneli rudnika na Sadu
Tuneli rudnika na SaduFoto: Yonhap/picture alliance

Svađa između Tokija i Seula uvek je na dnevnom redu čim se pomenu korejski prinudni radnici koje je Japan izrabljivao tokom kolonijalnog i ratnog perioda (1910-1945). Odnosi dve susedne zemlje su godinama ledeni, posebno otkako su južnokorejski sudovi osudili japanske kompanije da plate odštete bivšim prinudnim radnicima.

Tokio je na to uveo sankcije protiv korejskih proizvođača poluprovodnika. Za Japan, stvar sa odštetama je svršena isplatom reparacija, dok u Seulu stalno ukazuju na izostanak kajanja i svesti o krivici sa japanske strane.

Nedavno je Tokio dolio ulje na vatru. Vlasti su od Uneska zatražile da se bivši rudnici zlata i srebra na ostrvu Sado priznaju za svetsku kulturnu baštinu. U tom zahtevu se ni rečju ne pominje da su na Sadu tokom Drugog svetskog rata u rad bili upregnuti Korejci.

Zvanični Seul je stoga protestovao. U pitanju je „trapavi pokušaj da se ulepša brutalnost tokom japanske vladavine nad Korejom“, piše list Koreja Herald.

Diplomatska razmena i sastanci ovog meseca nisu doneli posebne rezultate. Unesko bi trebalo da donese odluku o rudnicima na leto 2023. godine, nakon što jedna savetnička grupa poseti ostrvo Sado u drugom delu ove godine. Doduše, u Uneskovom komitetu za izbor kulturne baštine nalaze se predstavnici Japana, ali ne i Južne Koreje.

Mračna istorija Micubišija

Na ostrvcetu Sado, nadomak metropole Nigate, rudnici su postojali još u dvanaestom veku. Prema navodima Tokija, u 17. veku tu je bio najveći rudnik zlata na svetu, vadili su se i srebro, bakar i gvožđe. Okna su bila aktivna sve do 1989. godine.

Japan traži priznanje za svetsku kulturnu baštinu za period između 1603. i 1867. godine, kada su se zlato i srebro tamo vadili jednostavnim alatkama, dok je drugde na svetu posao već bio naprednije obavljan. Danas su rudnici upriličeni kao muzeji, a mesto na karti svetske baštine bi, kako se nadaju na Sadu, privuklo posetioce i državnu finansijsku pomoć.

Protest u Seulu (2015) i podsećanje na pretke koji su Japanci izrabljivaliFoto: Imago/Kyodo News

Firma Micubiši je krajem 19. veka kupila jedan od rudnika i modernizovala ga. Tamo je Micubiši tokom ratnih godina zapošljavao oko 1.500 Korejaca, nakon što su japanski muškarci mobilisani za rat.

Prema japanskom istoričaru Jasutu Takeučiju, postoje istorijski dokumenti u kojima se beleži da je više od stotinu Korejaca tokom godina pokušalo da pobegne iz rudnika i sa ostrva. „To potvrđuje da su bili primorani na rad“, kaže Takeuči za Njujork tajms.  No danas na ostrvu Sado ništa ne odaje počast Korejcima.

Između 1910. i 1945. je ukupno oko 780.000 Korejaca prisiljeno na rad u japanskim fabrikama i rudnicima, često pod užasnim uslovima, bez plate ili prava na odmor.

Konzervativci drže premijera u šaci

Japanski premijer Fumio Kišida najpre je hteo da stopira zahtev da se rudnici priznaju kao kulturna baština, kako ne bi dalje narušavao odnose sa Južnom Korejom. No, pod pritiskom konzervativnog krila svoje Liberalno-demokratske partije (LDP), ipak je ostao pri zahtevu Unesku. „Znamo da Južna Koreja ovde ima drukčiji stav. Zato treba da vodimo smisleni dijalog“, rekao je Kišida.

Među tvrdolinijašima iz LDP najvažniji je raniji dugogodišnji premijer Šinzo Abe. Kišida tom tvrdom krilu duguje što je postao šef partije i premijer, te im povremeno čini ustupke. U oktobru je tako izazvao bes Pekinga i Seula jer je darivao sporni hram Jasukuni u Tokio. To je svetilište posvećeno svim japanskim žrtvama rata od 19. veka do danas (njih oko 2,5 miliona), među kojima su i osuđeni ratni zločinci.

Kišida (desno) je krajem januara najavio plan da Sado postane kulturna baštinaFoto: Kyodo News/imago images

Sada međutim Kišida dira o osinje gnezdo. Jer, Japan pred Uneskom bije više bitaka kako bi izbegao da prizna žrtve svoje okupacije.

Pre pet godina se Tokio opirao da se dokumenti o masakru nad Kinezima u Nankinga (1937) registruju kao „pamćenje sveta“, što je druga Uneskova kategorija pored kulturne baštine. Japan je insistirao da Unesko promeni svoja pravila, tako da zemlje mogu da stave veto na registraciju. Sada Tokio, nasuprot tome, insistira na rudnicima uprkos protivljenju Seula.

Takođe, u Japanu je kao svetska kulturna baština od 2015. priznato više od dvadeset „Mesta industrijske revolucije u vreme cara Mucihita“ (1867-1912) koji je uspostavio modernu državu. I tada je Južna Koreja kritikovala ignorisanje korejskih prinudnih radnika na tim mestima. Na to je Japan obećao Unesku da će primereno obeležiti i korejske žrtve.

Prošle godine je pak komitet za svetsku baštinu utvrdio da Japan nije ispunio obećanje. Sada vlasti u Tokiju imaju vremena do kraja decembra saopšte kako će popraviti stvar. „Japan postaje zemlja u kojoj reč ne znači ništa“, kaže korejski istoričar Hvang Sun Ik.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.