Nemački Ustavni sud je doneo presudu prema kojoj plaćanje radio i televizijske pretplate nije u suprotnosti sa nemačkim Osnovnim zakonom. Pretplata od 17,50 evra mesečno se plaća po domaćinstvu, nezavisno od toga da li u njemu postoje odgovarajući prijemnici.

Oni koji su imali dva stana, do ove presude su morali da plaćaju i – duplu pretplatu. Sada to više neće morati – u toj tački je sud dao za pravo jednom od ukupno četvoro tužitelja.

Argumenti preostalih tužitelja nisu uvaženi. Još dvoje privatnih lica je, naime, podnelo tužbe zbog toga što nemaju prijemnike a moraju da plaćaju pretplatu (u jednom od ta dva slučaja postojala je i dodatna primedba da javni servis kao izvor informacija više nije relevantan jer su zbog interneta sve moguće informacije dostupne svima). Sud smatra da je odlučujući kriterijum za plaćanje javnog servisa njegova dostupnost, a ne nečija odluka da ga ne prati.

A njima se kao tužitelj pridružila i rent-a-kar firma Sikst kojoj je smetalo to što za svako od svojih vozila mora da plaća trećinu mesečne pretplate. Tu je sud saopštio da Sikst između ostalog profitira od radija ugrađenih u automobile, jer njihovi vozači mogu da se preko javnih servisa u toku vožnje informišu, recimo, o stanju na putevima, a i od toga što radio kao deo opreme povećava vrednost vozila.

U Nemačkoj, tri javna servisa, ARD, ZDF i Dojčlandradio, od pretplate godišnje prikupe više od osam milijardi evra. Tim novcem se finansiraju 22 televizijska i 67 radijskih programa kao i brojne internet-platforme. Javni servisi u Nemačkoj zapošljavaju više od 25.000 ljudi.

Prema jednom ispitivanju javnog mnjenja iz maja ove godine, nešto više od polovine građana Nemačke (52 odsto) podržava plaćanje pretplate.

Srbija – javni servis vlasti

U Srbiji se zvanično javni servis, koji se sastoji od Radio-televizije Srbije (RTS) i Radio-televizije Vojvodine (RTV), finansira od pretplate koja se plaća zajedno s računom za struju i iznosi 150 dinara (1,25 evra). „To je simbolika, javni servis se finansira iz budžeta i kao takav nije nezavisan. Mi zapravo ni nemamo javni servis“, kaže za DW medijski stručnjak Rade Veljanovski.

On tvrdi da se zapravo nijedna vlast u Srbiji u poslednjih tridesetak godina nije uhvatila u koštac sa problemom javnog servisa i pokrenula reforme koje bi od njega zaista učinile javni servis u smislu ispunjavanja zadatka – nezavisnog informisanja građana.

Veljanovski se kao predsednik radne grupe za Zakon o Radiodifuziji i Zakon o javnom informisanju bezuspešno zalagao za uvođenje prave TV-pretplate u Srbiji koja bi po njemu bila prvi korak ka javnom servisu koji radi zaista nezavisno. Uprkos tome što javni servis u Srbiji ne funkcioniše pa tako ni taksa nema smisla, naš sagovornik ne vidi da bi tu nešto moglo da se promeni. „Ne postoji ozbiljniji društveni otpor čak ni kod onih koji su protiv plaćanja takse“, kaže Veljanovski.

On pri tom ističe Hrvatski model TV pretplate ali dodaje da ni u susedstvu problem ne rešava pretplata. „Ja kad govorim sa svojim kolegama iz Hrvatske i hvalim njihov sistem finansiranja javnog servisa, oni se hvataju za glavu i kažu mi da je javni servis sve samo ne nezavisan“, kaže Veljanovski.

Hrvatska – javni servis izbornih pobednika

Najglasniji protivnici javnog servisa i pretplate u Hrvatskoj dolaze iz populističkog ugla koji gaji priče kako o „lažljivim medijima“ tako i o Hrvatskoj radio-televiziji kao poligonu za zapošljavanje stranačkih kadrova za stranke koje dolaze na vlast. Optužbe su opravdane ali o motivima borbe protiv državnog javnog servisa bi se još moglo raspravljati (Živi zid, predizborna kampanja Milan Bandić).

Ali isto tako stoji činjenica je da je pretplata u Hrvatskoj s 80 kuna (10,80 eura) natprosečno visoka kada se u obzir uzmu hrvatske plate. Medijski analitičar Davor Glavaš smatra da uprkos tome sve političke opcije koje se zalažu za ukidanje pretplate nemaju izgleda na uspeh. No on zaključuje da, iako postoji dobar model za finansiranje, u Hrvatskoj zapravo i nema javnog servisa u smislu onoga što je poznato na Zapadu.

„U Hrvatskoj imamo zakonske okvire i model ali nemamo nivo demokratske svesti koja bi omogućila normalno funkcionisanje javnog servisa. I to će trajati sve dok politika u Hrvatskoj javne medije bude doživljavala kao plen nakon izborne pobede“, kaže Glavaš.

On smatra da je model finansiranja javnog servisa u Hrvatskoj, pogotovo u poređenju sa komšijskim zemljama, dobar ali da to u praksi ne znači ništa.

BiH – sistem pred kolapsom

I na kraju dolazimo do Bosne i Hercegovine gde stvari postaju još komplikovanije. Pitanje statusa javnog servisa nije izuzetak. Ni ovde zapravo ne postoji prava TV pretplata odvojena od državnog sistema finansiranja nego se radi o taksi koja je sa 7,50 maraka (3,80 eura) nešto viša nego u Srbiji i kao takva simboličnog karaktera. I ovde se taksa naplaćuje zajedno s računom za struju što je takođe samo po sebi sporno.

No veliki deo građana BiH ne plaća pretplatu. Kako za DW kaže stručnjak za medijsko pravo i novinar Mehmed Halilović, prema poslednjim podacima iz 2015. tek oko 50 odsto obveznika plaća RTV-taksu. U delovima zemlje gde je otpor plaćanju najveći, u Hercegovini, procenat platiša je znatno manji, ispod 20 odsto. Najviši je, kako kaže Halilović, u većim gradovima poput Sarajeva ili Tuzle.

U Hercegovini i političari javno pozivaju na bojkot RTV pretplate jer po njima javni servisi Radio-televizija Bosne i Hercegovine (BHRT) i Radio-televizija Federacije Bosne i Hercegovine (RTFBiH) ne ispunjavaju svoj zadatak informisanja kada je u pitanju hrvatski narod u toj zemlji.

„Najredovnije platiše su građani Republike Srpske no tamo sakupljeni novac ostaje entitetskom servisu RTRS-u“, objašnjava Halilović. Javni servis se tako već godinama nalazi na aparatima za preživljavanje.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android